Žale se ljudi u poslednje vrijeme, meni se čini, više nego ikada. Steže, priteže i smeta SVE. Smeta nam posao koji radimo (nemamo se kad okrenut'), smeta nam što ne radimo (samo se stranački zapošljava), smeta nam gužva jer se renovira ulica (a inače nikada se ništa ne radi), smetaju nam cijene u buticima (a sve obučeno po poslednjoj modi), smeta nam, čini mi se, i to što nam sve smeta. Smeteni smo, nekako u toj smetnji, pa nam je počelo smetati i ono što nam ne smeta.

A šta nam je „crna“ učiteljica kriva?

Tri dame, po godinama mlade majke, čini mi se, sjede u bašti najpopularnijeg kafića u gradu, topla čokolada, kafa i šta još, ne obratih pažnju. A žena ko žena, odmah mi upade u oči tašna najnovije kolekcije „Salvadore Feragamo“. I dok razmišljam ko je lud da da tolike pare na jednu tašnu, prekide me rečenica ponosne vlasnice ove šarene ljepotice: „Nikad ja iz škole izaći neću. Kakvi su zadaci da ti se zamanta. Boga mi sam išla da se žalim kod učiteljice, neće ga moja Mia više njoj pisati zadaće!“ I razveza se tu priča dalje:“ Ama ćuti bila vesela, ja sam neki dan kod direktora išla. Dođe dijete zacenuto iz škole. Mi poskakasmo oko njega: “Šta ti je, šta je bilo?“ Kaže, sve znao, a trojku mu dala... i to iz prirode, a on Boga mi zna više od nje!“ A tek kod treće haos sa „ovom iz škole“. Dala na kontrolnom pitanje ni manje ni više nego:“ Sat bez kazaljki je?“ Sama u sebi instinktivno odgovaram:“Digitalni“.

Ustajem, ne sjećam se ni gdje sam krenula i sve razmiššljam: “Kako nikada ne znadoh više od učiteljice, zašto moji roditelji nikada ne odoše kod direktora i učiteljice da me „brane“, pa za ime Boga ja sam njihovo dijete!? E, Dragane, Dragane...

Kosa Zotović