Piše mi jedna divna dama o tome kako je bez ikakve najave ostala bez ljubavi svog života, bez svog muža s kojim je imala najveću ljubav i sreću. I sada tuga, bol, neverica i pitanje kako dalje... Pišem joj koliko je blagoslovena da je imala toliku ljubav, ja koja već pet godina živim u stalnoj senci smrti i koja osećam i gledam bol rastanaka, preranih odlazaka, zapitanosti zašto ovoliko bola znam, koliko je retko da neko i doživi takvu ljubav.

Pre svega, kolika je blagodat otići tako lako bez teške bolesti koja uništi sve lepo, lako i radosno u našem životu. A zatim koliko se ljudi u ovoj surovoj dolini plača može pohvaliti da je imalo tako savršenu ljubav bez bola, bez izdaja, bez egoizma, bez ljutnje, bez besa, bez onog strašnog osećaja da smo zajedno, a da smo sami u pomračini sopstvene smrtnosti i bola... a to je tuga kada svaki dan osećaš koliko si usamljen u sopstvenom bolu i kad ne plačeš, već ti se same suze prolivaju od jeze zida sopstvenog bola i samoće i samo vapiš dragom Bogu u nadi da od toliko tužnih i bolnih može čuti i tvoj glas.

Ali to je ovaj život, večna promena, nemogućnost da bilo šta zadržimo, a naročito sreću u krhkosti ovog sveta i ovog tela... i neretko nas koji živimo u velikoj boli samo strah od smrti drži još uvek u životu. Neko je kao ova divna dama mučen onim što je imao, a izgubio i tek je sad u jezivoj naglosti voljenog shvatila koliko je bila srećna i tek je sad u tom razumevanju sopstvenog gubitka spoznala svu veličinu sopstvene sreće i nesreće. I šta vredi da joj kažem kolika je blagodat doživeti takvu ljubav kad 95 posto ljudi sa ovog sveta odlazi s osećajem gorčine, promašenosti i usamljenosti. Gledala sam pune sobe, gužvu oko kreveta bolesnika, a njegove zenice mi govore koliko je sam i kako niko od tih bližnjih nema vremena ni snage da probije njegovu barijeru tuge i straha, da preuzme bar malo suza i briga, da ga zagrli tako čvrsto da ovaj oseti da, iako niko drugi ne može za nas nositi ni najmanji deo našeg krsta, bolesti, smrti, ipak nismo sami. A osećaj usamljene napaćene duše najteži je osećaj na svetu.

I šta vredi, neće ženi biti lakše u njenoj usamljenosti ako joj otkrijem koliko je onih koji su usamljeni pored onih s kojima žive. Niti se može živeti u uspomenama koje su nepovratno otišle u maglini prošlosti niti ima nade za ono što mnogi srećnici nazivaju budućnost, a misle da im pripada.

Nema rangiranja tuge i bola, svakom je njegov najveći jer je njegov!

Zaključani u sopstveno JA svako vodi svoju bitku da zahvalnost pobedi gorčinu i tugu ma kako težak životni scenario da nam je zapao. A lek za tugu ne postoji, osim ono - misliću sutra - koje izgovara Skarlet O'Hara u "Prohujalo s vihorom".

Misliću sutra čak iako to sutra neću doživeti, jer mučionica sopstvenih misli najgora je sprava za mučenje. I ako u tom bolu bilo ko uspe da nam podari reči ili zagrljaj razumevanja, od kojih bar za tren osetimo da nismo sami u vrtlogu nestajanja i prolaznosti, e to je mirakl, to je ljubav koja jedina pruža utehu.