Колумне

НОВИ БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Пишем да бих читао. Читам да бих…

Извор: VUKOJE.RS | Датум:01.07.2017.

Знам ја да данас нема много сврхе ово што радим. Можда ће, ретроактивно, бити у неким будућим временима када дио ове истине, у виду садашњих упозорења и апела, а тадашњих већ – крвавих рана и посљедица, изађе на видјело, али писање као ни читање, дефинитивно нису у моди. Иако не мањка оних који пишу, све ће мање бити оних који читају. Данашњи читалац има све мање времена и воље за читање. Он је и збуњен, не зна ни коме више, ни шта да вјерује. Толико тога му се словима нуди и намеће да несвјесно, циглу по циглу, зида бедем према писаној ријечи, а то је за једно друштво велика штета. Јер, читање је процес који уздиже, едукује и оплемењује…

Извор фотографије: http://www.srednjoskolci.org.rs

Писање је нешто сасвим друго осим ако не пишеш и самом себи, а што се мене тиче, не вјерујем да постоји мој вјернији и агилнији читалац до самог мене. Што из потребе да будем бољи и кориснији као личност, што из тежње да то све буде написано како треба. Није ми ни на крај памети да то будем, али та опака гуја перфекционизма која гмиже у мени “о јаду ме бави” откако знам за зрелијег себе. Увијек и све може боље и љепше!

Ја не пишем само да бих писао. Морање писања, иако ме све више оптерећује, све ме мање занима. Било ко ко пише из разлога што мора нешто да напише или евентуално због очекивања његових читалаца, можда је боље и да не пише толико. Било ко ко пише искључиво из комерцијалних разлога, сумњам да вјерује у све оно што напише. Као што сумњам да је и све то што пише, написано из душе. Онако како мора бити, ако већ треба да буде записано. Љепота и вриједност писања се највише огледа у тој необавезности. Тада се, чини ми се, најљепше пише. Тада ти и душа отвори све своје капије и пусти те да је, малтене, дотакнеш. Загрлиш… Дочека те срдачно и испрати натовареног прегрштом чудновато обликованих мисли и ставова које само треба пренијети “на папир”… Претходно и логично, та иста душа на свом уласку тражи и цијепа улазницу до ње саме – таленат. Дар за писање који се само временом, словима и душом читаоца бруси, гланца и до сјаја доводи…

Нема много тога ненаписаног. Све је данас написано и исписано. Само је питање начина и времена у којем пишеш. И питање је да ли је онај који чита, имао прилику да то већ негдје, само на неки други начин исписано, прочита. Расположење у писању је битно, али не треба писати само кад си расположен. Можда душа жели нешто да каже у тим моментима нерасположења и треба је пустити. Јер, откуд ти као писац знаш, како се тренутно осјећа читалац и да ли је увијек расположен? Да ли можда баш у писцу тражи саговорника и по расположењу. Никад се то не зна, зато је најбитније бити природан и оригиналан у писању. Пратити свој инстинкт и писањем се обраћати себи као да ће то бити једина публика на свијету. То је најискреније писање. Па ако се деси да осим тебе то и такво писање прија и привлачи пажњу других, онда се може рећи да је то и успјешно писање.

Извор фотографије: www.pressonline.rs

Данас пише свако, пише свашта и о свему. За некога сам сигурно и ја тај свако. За мене нисам, јер ја себи нисам свако. Ја пишем прво себи па свима осталим. И то о теми која је, чини ми се, најозбиљнија могућа за писање. А самим тим и најтежа. Најзахтјевнија. Она коју сви ми живимо – живот. Простора за напредак у њему има толико да ни сами свјесни нисмо колико је то. О томе покушавам да пишем… Да можемо и морамо бити бољи и кориснији једини другима као и цијелом друштву! То би свима нама требало да буде дневна и кровна надмисао. Мисао којој вјерујемо да ћемо ако радимо на себи сваког дана, заиста бити боље и комплетније особе, а наше друштво напредније, уређеније и успешније.

Није спорно да и сам желим да будем свеукупно квалитетнија и комплетнија личност. Да будем бољи и себи и другима. Знам како би то и могло и требало, али у пракси није уопште лако калити и узвишавати људске квалитете, јер много је ометајућих и отежавајућих фактора. Мени писање у томе помаже, а ако њиме подсјетим још кога осим мене да сваким даном може бити бољи, кориснији и успјешнији него што је то био јуче, онда оно добија своју пуну смисао. А то ми се на неки начин и само доказало, јер, заиста, није мали број оних који су ми се обраћали да их је неко моје писање подстакло на нешто… А није могло ни нашта друго осим на неки вид напретка па у било чему.

Јесте ли се икада запитали колико тога на свијету има написаног а необјављеног? Колико ремек дјела стоји на неким папирима по таванима и фиокама, којима сваки нови дан гута по једну сјену свога мастила? Колико људи пише само за себе јер их друга публика не занима. Поштујем ја и то, али нисам толико поетски себичан. Ако нешто занимљиво, надахнуто и корисно може бити мени, зашто да га задржим само за себе. Љепота живота је у дијељењу. Давању. Онај који даје и дијели, то добро зна. Па била то само и његова слова. А у мом случају, мислим да то и нису само слова. У њима се може пронаћи много више од мастила… У преводу, желим само да кажем да очекујем много више од свих нас који имамо живот, јер пут до њега није тако лак… А и у њему самом није више тако лако…

Божо Бобан Вукоје

01.07.2017.
Категорија: Колумне

Најчитаније у овој категорији: