Колумне

БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Ненормално вријеме за нормалне људе

Извор: VUKOJE.RS | Датум:18.08.2017.

Ој публико, гдје си, одавно “те” нема? И заиста је тако. Оног момента када ви угледате неки мој нови текст, видим и ја вас пред очима. А нажалост, све вас рјеђе гледам… Све се мање дружимо. А желим да вас видим. Желим да вас питам је ли и вама живот некако отежао? Је ли и вама дисање подно овог неба све некако теже и дубље иде? Пеку ли вас очи пред разним “системским болешчинама” које сте присиљени да гледате? Боли ли вас ум док трпи разне неправде, трне ли вам душа због умируће категорије поштења и све већег одсуства било какве логике? Плаче ли вам памет због актуелних узора? Каје ли вам се труд због пута до њихових “инстант успјеха”? Губимо ли се? До кога је и до чега је?

Извор фотографије: kasparov.ru

Ја сам, лаик, мислио да инспирацију за писање не може нико и ништа да ти ни окрњи, камоли да ти убије и одузме. Преварио сам се. Овај данашњи, по много чему, поремећени систем је у стању да убије писца и у мртвим прецима чији те је ген и таленат за писање “закачио”. Како онда не би у живу човјеку који “писаним гласом” хоће да пусти конструктивну логику свог ума низ тај стрмоглави друм живота којим свакодневно ходимо… Написах ја “здраву” умјесто конструктивну, али избрисах одмах, јер је таква логика у данашње вријеме све мање здрава. Превазиђена је. Сваког новог дана је све више “болеснија”, јер су њену и вођицу и здравицу сада преузели они, до јуче, недовољно школовани и умни који, крадући божје улоге, данас диктирају и намећу модерна правила живота… Општа парола – снађи се, смувај нешто и превари замијенила је ону замирућу – школуј се, научи нешто и примјени своје знање, био то и све цијењени и исплативији занат.

И гдје је у свему томе онај обичан, да не кажем просјечан човјек који се у својој множини назива народом? Тешко питање за тако лак одговор. Па тамо гдје га је тај наметнути систем и предодредио да буде. Тамо гдје су га ћушнули они које је тај исти систем из муља издигао. Или је у банци или у апотеци. Или диже кредит или подиже лијекове… Неко је можда пружио ноге и до цркве, да измоли Бога за здравље да врати исти онај кредит. Ти су најреалнији у овом тренутку. Друге нам  борбе осим “апса” изгледа нема. Можда још увијек није, али молитва је све што ће нам у овом злу и наопаку времену утјешно остати… Молитва за што мање слуха и што мање вида. Допуњену за, данас, пријеко неопходни имунитет за што лакше мождано варење овог тотално поремећеног система вриједности. Што се прије та молитва научи, лакше ће нам бити, “дуље” ћемо и здравије “дурати”…

У претходном тексту ударих ја темељ једној мисли да све мање има смисла ово моје писање. И не само моје. Сада је ред да дижем зидове том темељу – све сам зрелијег убјеђења да живот на овим просторима има све мање смисла… А камоли црно писање. Дакле, бесмисао писања сам увелико превазишао и стигох до поимања смисла живљења на овим просторима. Живљења које ће пропорционално бити прихватљивије што мањем степену коришћења мозга. Та иоле пристојна прихватљивост изискиваће неслућену искљученост из свих сфера друштвеног живота, јер ту и такву будућност ових простора, која се у овим тренуцима креира, ниједан мозак неће моћи здрав дочекати, ниједан дух ведар доживјети и срце поносно истрпјети! Од свих наука ботаника ће имати највећу примјену. Сада се табана тај пут свођења човјека на икебану до комплетне замјене и свођења свих његових/наших функционалности на оне њене.

Извор фотографије: www.politika.rs

Медицина на “сав” глас виче да у глави имамо много више мозга него ли га користимо. Е па рачунајте, дошло је вријеме да је и то мало постало превише за данашњу дозволу и очекивање неких мрачних и безумних сила… Што га више користиш, више ће да боли. На мозак обичног човјека је дефинитивно стављена тапија. Нити је пожељан, нити је потребан, јер има оних који мисле да баш он треба бити у баш њиховим рукама. Једног “скоријег” дана, почеће се и кажњавати његова употреба. Требаће нам дозвола као сада за оружје… А с обзиром да га сада не користимо као “оружје”, користићемо га сутра као играчку на батерије само што ће њен пуњач и даљински управљач бити у туђим рукама… Глобална је то игранка са локалним циркузантима, ми смо само ситни заморци нејаки и несложни да се одупремо и одбранимо… Ако нам је за утјеху, бар ћемо бити лијепе икебане! Ипак смо ми лијеп народ!

Божо Бобан Вукоје

18.08.2017.
Категорија: Колумне

Најчитаније у овој категорији: