Sudbina ruke Svetog Jovana Krstitelja, ruke koja je krstila Isusa | Herceg Televizija Trebinje

Magazin - Kultura

Sudbina ruke Svetog Jovana Krstitelja, ruke koja je krstila Isusa

Datum:14.04.2015.



Kako je jedna od najvećih hrišćanskih relikvija stigla u Beograd dvadesetih godina prošlog veka. Kraljica Marija bila uplašena da ne padne prokletstvo na Karđorđeviće. Kovčežić s rukom je u tajnosti prebačen iz Ostroga u Cetinje.

Kada je kralj Petar II Karađorđević, posle bekstva iz zemlje i kairske odiseje, u jesen 1941. godine stigao u London, prvo što ga je majka, kraljica Marija, upitala bilo je šta je s velikom svetinjom, rukom Svetog Jovana Krstitelja, koja je posle ruske nacionalne katastrofe 1917. godine data na čuvanje i u nadležnost njenom mužu kralju Aleksandru.

Taj događaj, koji je, možda, uticao i na sudbinu cele porodice Karađorđević, bio je duboko urezan i u sećanje kraljevića Tomislava.

- Posle stradanja carske porodice Romanov, desna ruka Svetog Jovana Preteče našla se kod imperatorke Marije Fjodorovne, supruge imperatora Aleksandra Trećeg i majke poslednjeg ruskog cara Nikolaja. Ona je 1919. nekako uspela da izađe iz nove sovjetske države i da preko Krima stigne do Londona, odakle će se uputiti ka stalnom i sigurnom utočištu u Danskoj. Kad je bila na sigurnom, u dogovoru sa mitropolitom Antonijem Hrapavickim, odlučila je da se ova svetinja preda kraljevskoj kući Karađorđevića. Ruku svetog Jovana u Beograd je, krajem dvadesetih godina prošlog veka, doneo Bagration Timuras, njen štićenik, i lično je predao mom ocu – zabeleženo je u knjizi “Poslednja ispovest kraljevića Tomislava”.

Posle ove odluke kraljice majke, na neformalnom sastanku inelektualne i vojne elite belogardejaca u Parizu, rodila se ideja da se kralj Aleksandar proglasi za sveslovenskog cara.

U znak zahvalnosti, kralj Aleksandar je Timurasu ponudio visok čin u jugoslovenskoj vojsci. Međutim, ovaj neobični Rus to nije želeo, insistirao je da počne sve iz početka i da prvo završi Vojnu akademiju. Tako je i bilo – bio je najpre pitomac, pa tek onda oficir u kraljevoj gardi.

Prvih godina ruka je bila u hramu starog dvora, odakle je, po završetku crkve na Dedinju, preneta i tamo čuvana u riznici, a za vreme svakog praznika iznošena je u kraljevsku kapelu.

- Kad je mama čula da kovčeg u kome je bila relikvija nije ponet, bila je vrlo tužna i zabrinuta. Plašila se da zbog izgubljene ruke na našu porodicu ne padne teško prokletstvo. I kasnije, naročito pred smrt, znala je često da se upita da li su sva porodična stradanja i turoban život u izgnanstvu posledica baš toga što naša kraljevska kuća nije sačuvala ruku koja je krstila Isusa Hrista – ostalo je zabeleženo sećanje kraljevića Tomislava.

Kad su 1941. godine Vlada i kralj Petar počeli da se povlače pred najezdom nemačke armije, ruka svetog Jovana poneta je iz Beograda i sakrivena, zajedno sa još nekim dragocenostima, u manastir Ostrog. Zašto je kralj Petar nije poneo i dalje, nikada nije zvanično objašnjeno.

Zamršeni su bili istorijski putevi kojima je ova svetinja putovala kroz vekove od Jordana do Carigrada, Malte, Rodosa, Peterburga, Sremskih Karlovaca, Beograda, Ostroga, pa do Cetinja, gde se danas nalazi.

Ruku koja je nekada u Jordanu krstila i samog Isusa Hrista, prvi hrišćani su poštovali kao veliku svetinju. Veliki apostol i jevanđelist Luka, obilazeći sa Hristovom propovedi razne gradove i naselja, zatekao se u samarićanskom gradu Sevastiju, gde je bilo sahranjeno obezglavljeno telo svetog Jovana Preteče.

Put ga je dalje vodio u Antiohiju i izrazio je želju da ponese i mošti velikog proroka, predosećajući da će one biti spaljene po zapovesti rimskog imperatora Julijana Otpadnika.

Međutim, iako Sevastijci nisu hteli da se rastanu sa ovim dragocenim blagom, Svetom Luki su, odvojivši je od moštiju, ipak dali naročito poštovanu desnu ruku. Kada su Arapi ovladali Antiohijom, ruka je krišom preneta u Carigrad. Za vreme careva Konstantina Porfirogenita i Romana, bila je smeštena u crkvi carskog dvora, posvećenoj Bogorodici Farskoj. Tu je bila do 1484. godine, kad su je, zbog bezbednosti, vitezovi Jovanovog reda sa Rodosa preneli na Maltu.

Kad je Napoleon zauzeo Maltu, jedini u celini sačuvani deo moštiju Svetog Jovana Krstitelja (ruka sa tri delića časne glave), 1798. godine dospeće u Rusiju, kao sveta relikvija maltežanskog reda Svetog Jovana Jerusalimskog. Za ovo dobročinstvo ruski imperator Pavle Petrovič Romanov dobija zvanje velikog magistra Jovanovog reda.

Svečana ceremonija predaje relikvija bila je održana u dvorskoj crkvi Gačinskog dvorca – omiljenoj vangradskoj rezidenciji. Ruski Sinod je proglasio i poseban praznik povodom prenošenja relikvija sa maltežanskog ostrva u Gačinu. Taj dan obeležavao se 12. oktobra po starom kalendaru.

Po specijalnoj naredbi vrha Ruske pravoslavne crkve, 1799. godine, novodobijene svete relikvije – desna ruka i tri delića časne glave Svetog Jovana Krstitelja – bile su prenete u Peterburg, gde su uz najviše ceremonije bile smeštene u veliki dvorski hram Svetog spasa, pored imperatorskog Zimskog dvorca.

Kad je 1801. godine umro imperator Pavel Petrovič, njegov naslednik imperator Aleksandar Prvi odrekao se titule velikog magistra, a 1817. godine i potpuno ukinuo Jovanov red malteških vitezova u Rusiji. Međutim, za vreme vladavine imperatora Nikolaja Pavloviča, kada je završen s izgradnjom i svečano osvećen novi pavlovski gradski hram u Gačinu (1852. godine) obnovljeno je praznovanje.

Svake godine, 11. oktobra po starom kalendaru, svetinje su bile prenošene iz Saborne crkve Zimskog dvorca u Peterburgu u gačinsku dvorsku crkvu, gde se održavalo svečano celonoćno bdenje. Ujutro, na sam praznik, posle liturgije, litija je sa svetinjom išla u Pavlovski hram, gde se održavao moleban (blagodarenje) a relikvije su ovde ostajale desetak dana.

Po završetku Drugog svetskog rata, kako se nije znalo gde se nalazi svetiteljeva ruka, počele su da kolaju razne priče i mistifikacije. Jedna od tih je krenula iz Španije, po kojoj je do ruke došao lično Gering. On je, navodno, poklonio Hitleru, a ovaj generalu koji je organizovao spasavanje Musolinija. Posle toga je, nekim putem, završila u Španiji.

Kada je Tomislav Karađorđević 1955. godine boravio u Madridu, posetila ga je grupa ljudi i ponudila mu da otkupi ruku za milion funti.

- To je u ono vreme bilo ogromno bogatstvo. Ne samo da nisam imao te pare, već nisam imao ni kome da se obratim za taj novac. Možda je i bolje što je bilo tako, jer da sam imao taj novac, ja bih ga dao – ispričao kraljević Tomislav.

Međutim, relikvija je sve vreme bila u Jugoslaviji.

Po završetku Drugog svetskog rata, jedan od kaluđera iz manastira Ostrog ispričao je novim komunističkim vlastima šta se nalazi u njihovim kelijama. U najstrožoj tajnosti kovčežić s rukom Jovana Krstitelja prebačen je u Cetinjski muzej. Tek 1968. godine jedan od policajaca koji je učestvovao u toj akciji, nošen grižom savesti, obavestio je igumana Marka, starešinu manastira, o tome gde se nalaze relikvije.

Titov režim je bio na vrhuncu svog uspona, te o vraćanju relikvije Crkvi nije bilo ni govora. Međutim, tajnim dogovorom između direktora muzeja Stanislava Raka Vujoševića i mitropolije, mimo znanja političara, manastiru na Cetinju bile su predate neke neimenovane “crkvene stvari” koje nisu bile interesantne za muzej.

Šta se krilo pod nazivom “crkvene stvari” saznalo se 24. oktobra 1994. godine, na Arhijerejskom saboru Srpske patrijaršije. Ruka koja je krstila gospoda i dalje je na Cetinju. Danas, kada smo svedoci vraćanja kulturnih dobara, između bivših jugoslovenskih republika, možda bi moglo da se razmišlja da se ruka Svetog Jovana konačno vrati “kući”, odnosno tamo gde je kraljica majka, Marija Fjodorovna i upitila, u kraljevsku kapelu na Dedinju.


Izvor: Novosti/IN4S portal


Kategorija: Kultura

Šta Vi mislite o ovome?

NAPOMENA: Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove Herceg RTV već samo autora komentara! Molimo čitaoce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja!

Najčitanije u ovoj kategoriji: