Kamen međ’ kaldrmom il’ Hercegovac u Beogradu | Herceg Televizija Trebinje

Kolumne

Kamen međ’ kaldrmom il’ Hercegovac u Beogradu

Izvor: vukoje.rs | Foto: Ilustracija | Datum:16.11.2015.

Veseli moji Hercegovci, naročito oni istočni. I ja njihov, među njima i sa njima. Soj ljudi genetski rađan na lokalitetu jedne neravne „kamene ploče“ ograđene šumom, kršom i „sumalo“ slanom vodom s juga. Da, baš ploče i to one Hercegove koja je bila veća dok je bila starija ili velika dok je bila ona stara.

Hercegovac-u-Beogradu

Ploče od čvrstog, jakog i pustog kamena, Božjom rukom prošaranog po kojom zelenom i plavom žilom, eto čisto da se preživi. Veseli moji Hercegovci, naročito oni istočni. Svi pravljeni s razlogom, odgajani s nekom nepisanom zamišljenom namerom i prevelikim očekivanjima…
Baš kao što u filmovima gledamo one izmišljene kiborge (čovek-mašine) koje spremaju za sve i svašta i koji mogu isto to, jači, otporniji i izdržljiviji. Samo što Hercegovci nisu izmišljeni, oni su stvarani i stvoreni takvim kakvi jesu. Većinski „podizani“ sa obećanom sudbinom da jednog dana napuste obe svoje majke, jednu koja ih je dojkom odojila i drugu koja ih je kamenom odgojila. I tako zaista biva. Ta sudbina skoro da ne greši u svoj proceni i nameri. Nema gde ih nema! Nema gde nas nema! A „rasadnik“ i dalje, hvala Bogu, „seje“ i postoji!

Retko ćeš sresti više naroda da je odnekud otišlo, a da ga više ima i da više “živi“ tamo odakle je pošlo. Retko ćeš naći više „čeljadi“ da je odnekud negonjeno „pobeglo“, a da ima veću želju da se tamo vrati. Retko ćeš naći takvog soja ljudi da ga je manje u svom mestu, a da je to mesto više u njegovim mislima. Retko ćeš naći više nečijeg naroda koji je toliko dugo „od nekud“ preseljen, a da još nije „od tud“ raseljen. Retko ćeš igde naći naroda koji u toku dana preko jezika više preturi nečega, koliko Hercegovci Hercegovine, u svim njenim oblicima. Mnogo ćeš ti šta „retko“ kad je ta Hercegovina i njeni ljudi u pitanju.

Ono što nije retko kad smo mi u pitanju je da većina naših ljudi dođe, prođe, bude, ili ostane u Beogradu. Mestu bez kojeg Hercegovina izgleda neće i ne može. Što genima što stopalama, nesebično u nj’ šalje i uvek je slala ono najbolje što je imala… Bez ikakve garancije da će mu to jednog dana biti vraćeno nazad. Ali, ona i ne brine zbog tog nepotpisanog i za nju, svakako, tužnog reversa koji je nemerljivo košta i ugrožava. Zna ona da se te njene žile kucavice, vremenom i godinama, slivaju i na kraju ipak sliju u njenu glavnu aortu koja vekovima nemilice puni to njeno jako „kameno“ i neuništivo srce.

Većina nas Hercegovaca u Beogradu je došla zbog sebe, ne zbog Beograda što je on velik i moćan i što sve i svašta pruža. Došli smo jednim „ozbiljnim poslom“ koji traje pa i naš čitav radni vek. Beograd nam dođe samo kao „topla kancelarija“ sa predivnim pogledom na sve i svašta, kojoj samo ponekad otvorimo „prozor“ da bi opustili oči i „provetrili“ naš neumorni mozak. I kojoj samo ponekad odškrinemo vrata da bi prošetali naše noge i osetili glatkoću njene izglancane kaldrme…

Svesno dozvoljavamo i prihvatamo činjenicu da Beograd ipak živi nas, a ne mi njega. Da on ceni i prihvata nas, koliko i mi njega. Da se uvažavamo i poštujemo bez one fatalne dramske ljubavi kojoj jednog dana ipak dođe kraj. Došli smo uglavnom bez igde ičega osim one dve torbe krpa i obaveznim paketom majčinih đakonija na kojima smo „trbuhom“ rasli i odrastali. Sa ponetom slikom majčinih suza u očima i čvrstog očevog stiska u rukama…. Stiska koji se večno oseća i u kojem ti je mnogo toga „zapisano“, i bez da se kaže i bez da se napiše… Došli smo sa sebi jasnim ciljem, ostaviši kući prevelika očekivanja očeva i zabrinute majke koje misle da smo uvek gladni. Od fanatične posvećenosti tom cilju, Beograd nekako ostavljamo da bude i živi tu pored nas. Onakav kakav jeste i onakav kakav čujemo da jeste. Retko „duboko u njemu“, „on isto tako u nama“…

Nikada ga spoznati ne možemo i nećemo kao neko njegov. Čuli smo mi i znamo manje-više za sve u njemu, ali to nije dovoljno. Beograd traži, nudi i očekuje mnogo više od toga da bi ti potpisao svoju titulu, a titula pravog „Beograđanina“ se teško stiče među nama Hercegovcima. U tome nas šišaju svi oni više posvećeniji gradu nego sebi. Oni koji u Beograd dolaze zbog njega, a ne zbog sebe. Oni koje Beograd prvo zanese, potom zavede i na kraju fatalno osvoji. S nama to ipak ide dosta, dosta teže. Možda, baš zbog tog srca kamenog. Nego, pitanje je koliko i Hercegovci žele tu titulu. Oni koji su je poželeli, dozvolivši sebi da ih Beograd ponese i sebi odnese, sasvim sigurno su je stekli. Retki su, ali poznajem i takve među nama.

No, niko ne može reći ni da je Beograd imun na Hercegovce. Toliko je njih znamenih i poznatih koji su mu, svako svojim tragom u kaldrmi, toliko dali i doprineli da bi on bio to što jeste. Pa bili oni rođeni u njemu ili pristigli u njega. Pečat je to, više, kojem tinta ne bledi…

Kameni-trag-u-kaldrmi

Hercegovci dan provode sa Beogradom ali, ipak naveče ležu u krevet sa svojom Hercegovinom. Patriotska i genetski usađena preljuba koju velikodušni Beograd decenijama prašta. Ne kažnjava i ne sveti se. Prihvata tu našu emotivnu tvrdoglavost i „ranu“ prve ljubavi kao što i mi prihvatamo i poštujemo sve što je u njemu i njegovo, neretko i svojatajući ga. Što je fino i poželjno. Ljubavi ima za sve. I u kamenu i u kaldrmi. I u Hercegovini za Beograd i u Beogradu za Hercegovinu…

 

Autor: Božo Boban Vukoje
Izvor: Vukoje.rs

Kategorija: Kolumne

Šta Vi mislite o ovome?

NAPOMENA: Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove Herceg RTV već samo autora komentara! Molimo čitaoce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja!

Najčitanije u ovoj kategoriji: