Milovan Vitezović: Luka Vukalović – poslednji srpski junak rođen za pesme i legende! | Herceg Televizija Trebinje

Magazin - Kultura

Milovan Vitezović: Luka Vukalović – poslednji srpski junak rođen za pesme i legende!

Izvor: Slobodna Hercegovina | Foto: Slobodna Hercegovina | Datum:14.07.2015.

Za Luku Vukalovića se ne može reći da je jedan od vojvoda Hercegovačkog ustanka, kad je bio prvi, koji ga je i podigao, krenuvši ljude iz Sutorine i sa Zubaca, i posle više bojeva manastir Duž je učinio ustaničkim sedištem.

viteyovic
Luka Vukalović, sin Lakin, unuk Vukala, iz zubačkih Bogojevića, odmah je oglašen vojvodom od celog ustalog naroda.
Kad se narod pitao za slobodu i za vođu do slobode, Luka mu je i zanatom bio najbliži. Puškarski zanat, koga je u Trebinju učio, i koji je potom radio u Herceg Novom, uputio ga je srpskoj slobodi. Od njega su posle sve puške bile hercegovačke.

U ustanku su, uz Luku, Hercegovci stali “na branik svojih predaka, svojih porodica, svoje slobode, i za pravo da žive kao slobodni ljudi”.

Vukalovićev ustanak u Hercegovini, posle prvih dobijenih bojeva, stekao je veliki glas u Evropi.

Evropa tadašnjih velikih sila odmah je počela da se meša u događaje.

Istorija Vukalovićevog ustanka pokazuje koliko su konzulati velikih sila bili tada posejani po Balkanu: Skadar, Dubrovnik, Mostar, Šibenik… kao da su neka posebna kultura.
Konzuli su se mešali, ali ne na strani Srba, sem ruskog konzula.

Tu se, po istorijskoj ironiji sudbine, sav opredeljen za Tursku, najžešće mešao izvesni Čerčil, engleski konzul u Mostaru, tražeći da se ognjište ustanka ugasi.
Austrijski konzul Mamula tražio je od Vukalovića da austrijska carska vojska preuzme ono što su ustanici oslobodili. Kad za to nije dobio saglasnost Vukalivića i drugih vođa ustanka, Austrija je zabranila prodaju oružja i municije Srbima.

Za skoro dvanaest godina Vukalivćevog ustaničkog četovanja bilo je više bojeva nego u celom Drugom srpskom ustanku. Vojvoda Luka je u skoro svim učestvovao, najčešće stajući ispred svih i, koliko je poznato, samo jednom bio ranjen.

Među njegovim najslavnijim bojevima, bila je odbrambena bitka na Zupcima. Februara 1855, sa hiljadu ustanika, dočekao je vojsku maršala Omer Paše Latasa, koju je vodilo deset paša i ko zna koliko bimbaša. Evropska štampa je, izveštavajući o ovoj bici, brojala u hiljadama mrtve i ranjene Turske.

Za vojvodu Luku Vukalovića se može reći da je bio jedan od vodećih junaka velike pobede u Boju na Grahovu, posle koga se, posredovanje velikih sila, Crna Gora razgraničila sa Turskom carevinom uz značajne ispravke granice u Hercegovini. Tako je Hercegovina podeljena na crnogorsku i tursku.

Dalja sudbina Vukalovićevog Hercegovačkog ustanka određivana je stranim pritiscima i na vojvodu Luku i na Crnu Goru, na koju su se ustanici naslanjali, ne skrivajući želju za sjedinjenjem.
Zaličio je Evropi vojvoda Luka Vukalović na generala Garibaldija, ali je njoj, sem Italijanima, bio previše i jedan.

Staranjem svoga sekretara Mića Ljubibratića, školovanog u Dubrovniku, i sam vojvoda Luka održavao je vezu obostranog poštovanja sa čuvenim italijanskim revolucionarom. Tako je i dočekao pomoć garibaldinaca. Zbog ove veze Austrijanci su Ljubibratića internirali 1876. kada se našao na njihovoj teritoriji.

Kad su mu sa Cetinja, posle teritorijalnih zadovoljenja, poručili da zaprete ustanak, vojvoda Luka nije mogao da ostavi narod, dok su njega mnogi ostavljali. Ostajao je, ostavljen i sam od bliskih, uz narod, u očajnim odbranama od Omer paše, koji je hteo njega, “da mu skine sablju”.

U poslednjem očajanju prisetio se kneza Miloša i njegovog dogovaranja sa Marašli Ali pašom. Tako je, spasavajući ustankom i bojevima iscrpljeni narod, potpisao u Dubrovniku, sa vezirom Huršid pašom, ugovor o časnom pomirenju. Što je pošlo knezu Milošu, nije njemu. I najbliži, potplaćeni od Omer paše, hteli su da ga ponize. I to baš u Zupcima. Dostojanstveno je, internirajući samog sebe, sa oba sina pošao u Rusiju.

Polazeći u Rusiju, odbio je da primi medalju od kneza Nikole. U Rusiji ga je čekala medalja od ruskog cara. Ali je za nju trebalo da plati nekoliko rubalja. Pristojno se zahvalio, rekavši da to “ne vrijedi jednu rublju”.

Luka Vukalović je bio poslednji srpski junak rođen za pesme i legende. O njemu se pričalo i pevalo. Kako je ulazio u bojeve, tako je ulazio u epske pesme. Pesma ga je htela. Ne samo epska. U Karlovcima su mu, još za života, komponovali himnu.
Hercegovački ustanak Luka je poveo pod svojom zastavom, srpskom trobojkom crvenom, plavom i belom, sa žeženim krstom preko sva tri dela. Pod ovakvim zastavama, tokom trajanja ustanka, venčavali su se Srbi od Sutorine do Budima.

17
Stasit i plećat, u raskošnom odelu narodnih prvaka, sa sabljom i džeferdanom, bio je za sve oličenje Hercegovca na fotografijama, na crtežima, pa i na karikaturama. Od sablje se nije živ odvajao. Nosio ju je i u pečatu kojim je pečatio istorijska pisma i prijateljima i neprijateljima.

Što baš Gajdobra podiže ovaj spomenik velikom i tragičnom vojvodi Luki Vukaloviću?

Zato što je ovde dosta ljudi kojima je Hercegovina njihov stari zavičaj. Zavičaj čovek nosi u krvi i karakteru. I prepočinje ga svuda gde je.

Vi ste ovde prepočeli zavičaj sa onima sa kojima već jeste. Vi ste u duhovnom smislu učinili Gajdobru Vojvodstvom Svetog Save, za koju se može reći da je Gaj -Dobra. Zato će ovaj Luka Vukalović ovde biti među svojima. Dakle, vi ste danas zahvalni potomci, čineći sebe časnim precima. Što reče pesnik: “Svi mi dugujemo sebe nekoj deci/Budimo potomci da bi bili preci.”

Kategorija: Kultura

Šta Vi mislite o ovome?

NAPOMENA: Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove Herceg RTV već samo autora komentara! Molimo čitaoce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja!

Najčitanije u ovoj kategoriji: