RAJKO PETROV NOGO: Dok je Lovćena i onog na Lovćenu, bojaće se oni njegovog kažiprsta | Herceg Televizija Trebinje

Magazin - Kultura

RAJKO PETROV NOGO: Dok je Lovćena i onog na Lovćenu, bojaće se oni njegovog kažiprsta

Izvor: Iskra | Foto: Novosti | Datum:18.12.2015.

Foto: Novosti

Jednom ste rekli: „Šta smo sve preživeli, dobro je da smo uopšte živi.“ Da li nam je to usud, nešto pred čim smo nemoćni, što ne zavisi od nas, ili sami sebi stvaramo takvu sudbinu?

– To je izrazito teško pitanje i pitanje za milion dolara. Ali, zaista je neverovatno da još uvek dišemo i pišemo, dolazimo u Lučane i Guču i susrećemo se sa mladim i finim svetom. Naše reči imaju nekoga odjeka i ako pesnik može imati neku utehu, onda je to ta uteha.

Šta u svojoj pesničkoj viziji vidite – jesmo li najteže i najgore već preživeli ili nismo? Šta nas čeka?

– Starci su obično zloguki i kad im se približava ono u šta ne veruju, da će promeniti svet, onda na jedan iracionalan način izazivaju apokaliptične slike. Ne bih hteo da ličim na starce… i tu ću da stanem.

Podsetiću vas na vaše reči – da je neverovatno koliko hrlimo da budemo ono što nismo. Zašto je to tako? Gde smo to presekli korene pa sad hrlimo da budemo ono što nismo?

– Da. To je i za mene fascinantno da toliki, a naročito obrazovani, govore i mantraju: „Ja sam taj koji nisam!“, a nauk je biblijski kao što Hristos reče: „Onaj sam koji jesam.“ Dakle, narod sa tako slavnom istorijom, a mnogi narodi, srećni narodi, imaju dosadnu istoriju, pa narodi sa takvom istorijom imaju neke takve potomke za koje sam zaista zapanjen da izgledaju kao kakvi egzotični bumbari sa nekim primarnim nagonima. Da li su to potomci one konjice, onih kostura koji su se podigli i prolomili Solunski front? Pa kako to za sto godina, za jedan ljudski vek, bude tako? U jednom sonetu imam stih: „Koji brzo uče,/ prvi se poturče.“, pa i to je sve neko novo turčenje.

Kako gledate na ovaj put na koji smo krenuli pre par dana, koji je slavobitno proslavljen? Znamo li kuda smo krenuli, kad ćemo tamo stići, šta će nas tamo dočekati kad stignemo?

– Bez mene.

Kako ste doživeli onaj dan u Parizu kada je Crna Gora glasala da Kosovo prime u UNESKO, da Albanci, dakle oni koji su pre koju godinu popalili stotinu i više srpskih crkava, sada preuzmu brigu o njima?

– Kada je bio famozni referendum, zadesio sam se u Herceg Novom. Taj lažni referendum. Taj falsifikovani referendum. Referendum na kojem su mogli da glasaju svi koji su rođeni u Crnoj Gori ili su poreklom iz Crne Gore. Samo Srbi, Crnogorci iz Srbije nisu mogli glasati. Za mene je to bilo ravno zemljotresu. I pošto sam stanovao u stanu koji gleda na Lovćen, ujutru sam se probudio i video sam da je Lovćen na istom mestu. Odmahnuo sam rukom i rekao: „Tja!“. Što bi u ruskim romanima rekli: „Nema veze.“ Dok je Lovćena i onog na Lovćenu, bojaće se oni njegovog kažiprsta.

Godinama unazad, svet sa nama, demokratski razgovara uglavnom jezikom ultimatuma i teških zahteva. To će se verovatno i nastaviti. Šta da radimo? Da pognemo glavu i pristajemo, da se suprotstavimo, gde je rešenje?

– Kad god u životu nisam znao šta da radim, a često nisam znao, onda bih se okretao unazad i pitao se šta su najbolji iz moga naroda u sličnim situacijama činili. Eto putokaza. Eto odgovora na to pitanje. Srbi nisu Srbi ako reaguju pognuvši glavu na ultimatum. Ima jedna pesma koja opevava Principa i čiji jedan deo glasi ovako: „O aždajo što Slovene gutaš,/Šta li misliš?/Nimalo te poželjeli nismo/Niti smo ti opravili pismo./Ne znaš dobro naški govoriti,/A došao si po Bosni hoditi.“ – to govori Princip Ferdinandu. Sad dolaze bitni stihovi: „Evo tebi srpska gramatika/ iz mojega automatika.“ Ne pozivam nikoga jer nema ni meta, a nema ni Principa, ali je stih „srpska gramatika iz mojega automatika“ uzvišen.

Crna Gora je na putu za NATO, ka onima koji su nas, ne tako davno, bombardovali. Neće ni biti referenduma da narod kaže šta o tome misli. Može li se s Njegošem u NATO pakt?

. To bi trebalo pitati onog dugovladajućeg veleuma. Kako je stigao do te demokratije. Ako za tako šta fundamentalno ne upita narod, tako neće ni narod pitati za nj.

Čitav svet je u previranju. Evropa preplavljena migrantima, pred nama se odvijaju gotovo epske scene. Bojite li se budućnosti?

– Ne, jer ja svoju sasvim sigurno znam i ka svojoj budućnosti idem kao ka sretnom grobu. Ima Njegoš divne stihove koje je Andrić isticao: „Zaklinju se mladu suncu, dv’je tisuće vitezovah/Cjelivaju mater zemlju, da im pokoj tihi dade./Molitvu im sunce primi, zemlja slavan grob obeća.“ Bez te tačke smrti na kraju, besmislena bi bila naša sudbina na zemlji. Ne bojim se.

A da li ipak treba da se držimo vaših čuvenih stihova: „Nije sve propalo kad propalo sve je.“?
– Pa ako nekoga može da uteši, neka ga uteši. Ali, ipak, tu je važan i onaj stih pre toga: „Iz novih fresaka stara tuga veje,/Nije sve propalo kad propalo sve je.“ Ona govori, između ostalog, o tome da smo beočug u lancu i da ne smemo obrukati pretke.


Milan Ružić, Zoran Šaponjić

Kategorija: Kultura

Šta Vi mislite o ovome?

NAPOMENA: Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove Herceg RTV već samo autora komentara! Molimo čitaoce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja!

Najčitanije u ovoj kategoriji: