Општина Гацко већ годинама стипендира већину студената. И у бившој земљи ова општина се одликовала високим процентом високообразованих грађана, а тај тренд задржан је и до данашњих дана. У жестокој конкуренцији није лако бити најбољи, а ове године то признање заслужено је припало Наташи Говедарици, студенту четврте године Рударско – Геолошког факулета у Београду, са просјеком 9,67. Другопласирани је Радован Бајовић, студент четврте године Медицинског факултета, са просјеком 9,46. 

Славко Гојковић, власник фирме „Омега Хеминг “ на 8. гатачком сијелу у Београду, у име Клуба Гачана, наградио је  најбоље студенте, поручивши им да никад не забораве своје српске коријене из Херцеговине - Војводине Светог Саве.

У разговору за Слободну Херцеговину двоје најбољих гатачких студената су рекли да оцјене у средњој школи не морају да буду никакво посебно мјерило.
“Не постоје добри и лошији ђаци. Учење је ствар навике. Школа у Гацку је била добар темељ, али успјех зависи од самог појединца и његовог рада“, кажу Наташа и Радован, који већ сада размишљају о наставку образовања у иностранству. 

Занимљиво је да су Наташа и Радован током школовања у Гацку сједили у истој клупи и то, како кажу, никад не у првој. 

„Били смо међу бољим ђацима, али не и најбољи. За успјех је потребан континуитет”, откривају Наташа и Радован.

 Обоје су знали да желе природне науке, а сплет околности је утицао на коначан избор.
„Могао бих да поручим онима који желе да упишу медицину да то ураде, па чак и ако је толико не воле, завољеће је као што сам и ја. Одувијек сам знао да желим природном науком да се бавим, посебно зато што ме је увијек занимала хемија и биологија. Пошто друге биолошке гране касније нуде ужи спектар запошљавања, одлучио сам се за медицину у којој сам могу да бирам специјализацију“, поручује Бајовић, не спорећи да човјек често и не може да бира, него живи онако како му је суђено . 

Причајући о средњошколским данима, Радован је посебно издвојио професорку хемије Наду Бумбић из Гацка. 

„Радо бих се вратио у Херцеговину, али на жалост, то није реалност. Херцеговина не пружа велику шансу младим људима да се даље развијају, а често никакво мјерило није знање и диплома, већ партијска књижица“ , тужно констатује Радован.
Наташа не искључује могућност повратка у Херцеговину, а будућим студентима поручује да само континуираним великим трудом и радом могу да се добију жељени резултати.
Наташа и Радован су поздравили и свог средњошколског разредног старјешину (некадашњег IV/Г1 разреда) Ђорђа Дабарчића.