100 GODINA OD VELIKOG RATA: Pisma ratnika i zarobljenika | Herceg Televizija Trebinje

Društvo

100 GODINA OD VELIKOG RATA: Pisma ratnika i zarobljenika

Izvor: Politika | Foto: Politika | Datum:25.07.2015.

Foto: Politika

– U avgustu ću, po četvrti put, na Krf. Jedva čekam da pođem, nešto me neodoljivo vuče u Guviju, luku u kojoj su se, posle albanske golgote, iskrcali preživeli srpski vojnici, o čemu svedoči i natpis na ploči postavljenoj u pristaništu. U vojsci je bio i moj pradeda Ljubisav (rođen 1883), čije ime nosim, drugopozivac treće čete drugog bataljona desetog puka. Pradeda je preživeo i ostrvo Vido, oporavljao se na Krfu i stigao na Solunski front – govori nam Ljubisav Damljanović, poveravajući nam oveću plastičnu vreću papira sa mnoštvom kvita, tapija, ugovora, objava, vojničkih i zarobljeničkih pisama i dopisnica, a sve s kraja 19. i početka 20. veka; da listamo, da se snalazimo.

Praunuk Ljubisav je pre nekoliko godina slučajno pronašao pomenute hartije u porodičnoj kući u suvoborskom selu Koštunići; bile su u staroj kartonskoj kutiji za cipele. Priča nam ono što je od starijih čuo: pradedu se grob ne zna, nestao je još u prvim jurišima pri proboju Solunskog fronta. Očito još nije proučio „arhivu” iz kutije za cipele, inače bi saznao još ponešto što smo mi otkrili čitajući.

Prvi naš „susret” sa Ljubisavom jeste pisana objava Suda opštine Koštunići od 29. septembra 1913. u kojoj „se mole usputne vlasti” da ne prave smetnje braći Ljubisavu i Velisavu, koji odlaze u Prizren po telo brata Budimira, koji je „poginuo od napada Arnauta”. Pred sam početak Velikog rata, on je u Kosovskoj Mitrovici. Očito je učesnik Mišićeve kontraofanzive, a dva pisma i jedna dopisnica iz marta, juna i avgusta 1915. godine, upućeni majci Jeleni i supruzi Anki, govore da se nalazi „na predstraži, na Drini”.

U pismu svojoj Anki od 1. avgusta zahvaljuje na karti iz koje doznaje da su ukućani zdravi i živi, a kad je tako, mogao bi ratovati „još neku godinu”. To je poslednje pismo pred albansku golgotu i potom. Sledeća stižu na adresu majke, supruge i sina Dragoslava tokom 1917. i 1918. godine, ali iz zarobljeničkog logora u Nemačkoj: Krigsgefangenenlager, polazna pošta Geprift. Dolaze na logorskim dopisnicama, cenzurisana od uprave logora. Svako počinje izveštajem da je, „hvala bogu, živ i zdrav”, što i svojim bližnjima želi. U pismu iz marta 1918. godine, Ljubisav piše: „Majko, dobio sam od vas jedan paket i u njemu suvo meso, i sir, i kajmak, i suvih šljiva i kolačića od šljiva i jabuka. Pišite mi kako ste vi tamo i kako živite.” Dok su pisma od pre povlačenja preko Albanije bila pisana ćirilicom, iz nemačkog logora Ljubisav piše latinicom ili kombinujući ćirilicu i latinicu, gde slovo V zamenjuje nemačkim W: „Dragoslawe, dragi sine”.

U gomilici papira pronađosmo i jednu dopisnicu koju je majka Jela pisala sinu u zarobljeništvu. Bolje reći, diktirala nekom pismenom seoskom delovođi: „Dragi sine Ljubo, ja, Anka, Sovija i sva deca zdravi smo i živi. Tvojih šest karti dobili smo na koje ti redovno odgovaramo. Od stoke imamo svega dosta za nas, ne brini, samo mi se o tebi veoma brinemo. Želimo ti svako dobro. Tvoja majka Jela.” Ova majčina dopisnica, iz nekog razloga, nije otpremljena na poštu, inače se ne bi zadesila u pomenutim papirima.

Poslednja dopisnica iz logora, datirana 11. avgusta (awgusta) 1918. godine, započeta latinicom i dovršena ćirilicom, ponavlja kako je pošiljalac „zdravo i dobro, bogu hvala”, ali i osrednji tumač rukopisa bi je „pročitao” drugačije. Jer, rukopis je nervozan, na mahove nečitak, u većini ispisanih redova reči nisu odvojene jedna od druge. Pravo čudo je da je, ovako adresirana, dopisnica uopšte stigla primaocu: „DragozlawDamljanowićuseloKostunići”. Očito je Ljubisav bio dobro bolestan, na izmaku snage – u Koštuniće se nije vratio.

Ostaje zagonetno kako je to „nestao pri proboju Solunskog fronta”, a onda slao pisma i dopisne karte iz logora u Nemačkoj. Dosta realna pretpostavka je da se, tokom dugih priprema za proboj, našao među izviđačima koji su zalazili u neprijateljske redove, te da je otkriven i zarobljen. Uostalom, među papirima pronađosmo i privremeni pasoš (Reise-Paš) izdat 15. maja 1917. na ime Anke Damljanović, sa njenom fotografijom i rokom važnosti do 15. juna. Izdala ga je austrijska Krajskomanda u Gornjem Milanovcu. Praunuk Ljubisav ne zna da li je prababa Anka, u tih mesec dana, uspela da otputuje u Nemačku i poseti supruga, ali da je nameravala – jeste.

Kategorija: Društvo

Šta Vi mislite o ovome?

NAPOMENA: Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove Herceg RTV već samo autora komentara! Molimo čitaoce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja!

Najčitanije u ovoj kategoriji: