Најрадоснији хришћански празник Божић у дому ђакона Бранислава Рајковића у Требињу, његове супруге Тамаре и дјеце Христине и Григорија, прославља се на традиционалан начин, а они су му дали и свој “печат” како би био посебан, с обзиром на то да је Тамара родом из Војводине, а Бранислав је Херцеговац.

Вожња кочијама

Скоро двије деценије провели су у Војводини, а деценију су у Херцеговини и, како сами кажу, ускладила их је међусобна љубав, али и љубав према сличним стварима и естетици.

– Све од личног и различитог што нам се свиђало, постало је наше и заједничко, а слично је и с прослављањем Божића – каже Бранислав на почетку разговора.

Божић је за Тамару и Бранислава посебно значајан и јер су се једне године у претпразничним данима у Бачкој Тополи упознали. Присјећају се да су се, заједно с пријатељима, у црквеном хору припремали за божићну литургију, а на Бадњи дан на кочијама које су вукли коњи обилазили су град, играли и пјевали.

Живот свих нас, наводи ђакон Рајковић, празнике у њему, па и начин обиљежавања Божића, осим наслијеђа и предања, у великој мјери одређују вријеме и простор у којем живимо.

– Божић у нашој породици троструко је одређен. Прије свега, божићним богослужењима – литургијом у нашој црквеној заједници, а уз то и неким општехришћанским наслијеђем којим проживљавамо сами иницијални догађај рођења Христовог, дочаравајући у извјесној мјери тај оригинални амбијент и слијед ствари, попут простирања сламе, читања и препричавања јеванђеоског описа, а што преносимо и у своју породичну атмосферу.

Ту уносимо и породично и народно наслијеђе прослављања празника. Спремамо чесницу и, молећи се заједно, на њој палимо више увезаних свијећа, а све украшавамо бршљаном – говори Рајковић.

Свему додају и свој садашњи, породични и лични доживљај, свечаним божићним ручком, уз обавезно фотографирање.
Свечани тон

– Поготово данас, када ни нека нарочита храна, ни посластице, па ни нарочито друштво, нажалост, не издвајају празничне од осталих дана, естетика, фотографисање и свечани тон који тиме постижемо чине наше празнике изузетним и памћеним – појашњава Рајковић.

Бранислав и Тамара настоје у своје обичаје укључити и дјецу.

– Још су мали за нека задужења, па Христина учествује у заједничком декорисању и припремању једноставније хране, а Григорије све посматра и забавља нас својим умиљавањем – уз осмијех говори Рајковић.
На трпези и шненокле

– У породици у којој сам одрасла за Божић спремали смо нешто од меса и домаћу супу. Од традиционалних јела волимо припремати или цицвару или неку нашу комбинацију изљеваче, пријеснаца и лојанице. Што се посластица тиче, иако није нарочито везано за Божић, поготово не за Херцеговину, него више за Војводину, Бранислав воли да припремимо шненокле. Ту је и чесница, симбол божићне трпезе – казала нам је Тамара.

Рајковици бозиц1.јпг
Радост дијеле с пријатељима

Божић је повод и за сусрете с родбином, пријатељима и комшијама.

– Гдје год смо живјели, Божић нисмо дочекивали сами. Што се тиче пријатеља других националности и вјероисповијести, у Мостару је то постало својеврсни обичај – кафа и чај уз божићне колаче или бајрамску баклаву. У Требињу имамо много комшија с којима се редовно дружимо – навео је Рајковић.