INTERVJU SA NEMANJOM PAVLOVIĆEM, SINOM MILENKA PAVLOVIĆA

O ŽIVOTU PRE I POSLE POSLEDNJEG LETA

 „Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!”

Maleni dečak nije ni slutio da je svoga oca 4. maja 1999. godine poslijednji put video kao oca i komadanta. Ne slutivši da će njegov heroj za ceo život, biti upravo njegov otac, a ne neki junak iz bajke. Devetogodišnji dečak je ostao bez ijedne dlake na svojoj glavici, kao simbol i podsetnik za ceo život. Kada pričate sa njim, on ne osuđuje svoga oca, ponosan je i smatra da je ovo jedan domaći zadatak više za njegovog brata i njega. Nemanja Pavlović, sin komandanta 204. Lovačkog avijacijskog puka, Milenka Pavlovića, govori o životu pre i posle smrti svoga oca. 

Kada se Nemanja priseti svojih trenutaka sa ocem, prva asocijacija mu je bezbrižnost. Milenko Pavlović je bio smiren čovek, koji je pored karijere, balansirao da što više slobodnog vremena provodi sa porodicom i prijateljima. Jedan od događaja iz ranog detinjstva, kojeg se Nemanja rado priseća, jeste igranje u kraju u blizini zgrade, kada je zbog fudbalske lopte, Nemanja potrčao na put i za malo nastradao. Otac ga je posmatrao iz stana, očekivao je ukor, ali na ulazu u stan dočekao ga je sa raširenim rukama i dugim zagrljaljem, srećan, ali mu je objasnio zašto to više ne sme da radi.

Prva asocijacija na oca mi je smirenje. Bio je jako smiren čovek i gledao je da svaki slobodan trenutak provede sa mnom i sa bratom i da bude sa porodicom. Sećam se jednog momenta, bili smo na skijanju, ja sam bio drugi ili treći razred, otac je spojio lepo i korisno tako što sam ja na tom zimovanju naučio tablicu množenja, skijali smo se niz planinu, a kada se vozimo žičarom onda su sledila pitanja: „Koliko je tri puta tri?“. Uživali smo, a nije želeo da propustim nešto u školi. Nikada nisam dobio batine od njega, nikada ružnu reč. On je osamnaest godina radio, a od toga je devet godina proveo u ratu.

Milenko Pavlović rođen je u selu Gornjem Crniljevu 5.oktobra 1959. godine. Sin Milorada i Radmile Pavlović. Školovao se u svom rodnom mestu prva četiri razreda osnovne škole, zatim naredna četiri razreda završio je u Osečini i kasnije Srednju vojnu školu u Mostaru. Komadant 204. lovačko-avijacijskog puka postao je 1998. godine
 

Milenko Pavlovic je iza sebe ostavio suprugu Slavicu i dva sina, Srđana i Nemanju. Supruga je tada imala trideset i sedam godina, Nemanja devet, a njegov stariji brat petnaest godina. U periodu kad im je najviše trebao, svoj život je žrtvovao zarad svoje otadžbine. Koliko je bilo teško nositi se sa gubitkom glave porodice, znaju samo oni, ali nikada nisu osudili Milenkov čin, smatraju da su dobili najveći domaći zadatak od njega. Otadžbinu ne smeš ostaviti.

Moja majka je nama trebala biti i otac i majka. Nedostajao je u svim sferama života, trebala je sama da odgoji dva sina. Nama je nedostajao otac kao glava kuće. I danas kada razgovaramo fali. Fali! Nismo ga nikada osudili. Jako je teško odrastati bez jednog roditelja, pogotovo u tom nekom uzrastu, ali nikada ga nismo „krivili“. Pa nema većeg čina nego kad neko da život za svoga bližnjega i svoju zemlju. Ja sam sa ocem rastao, imao sam svega devet godina, a neko živi sa roditeljima dugo godina, ali od njih ne dobije ništa u smislu nekog vaspitanja, životnog puta, domaćeg vaspitanja, a ja sam od njega za tako kratko vreme mnogo naučio i dao nam je veliki domaći zadatak. I pokazao nam je put kojim treba da idemo. To je moje viđenje.

Komadant Pavlović je od malih nogu znao svoj poziv. Kao maleni dečak je jasno govorio da želi postati pilot. Srednju vojnu školu je završio u Mostaru i tako je krenuo stopama pilota. Ljubav prema otadžbini je nasledio od svoga oca i dede, slušao je o podvizima svojih pradedova, a to su tri rođena brata, Ninko, Pavle i Radojica, koji su učestvovali u I svetskom ratu i došli su  na Krf, jedan od njih je čak bio u Bizerti, Francuskoj i vratio se, Ninko kao njegov direktni predak je bio na Gučevu, ranjen, vratio se kući i umro od pegavog tifusa. Tako da je to od samog starta utkano u njegovo biće i Nemanja duboko veruje da je to uticalo da on krene u vojnu priču. 

Sada ću da ispričam jedan detalj iz njegovog života, pa ću da citiram jednog našeg sveštenika, Nenada Andrića, on mi neće zameriti što iznosim pre vremena to što je pisao i kako je on video. On je pisao knjigu o svim likovima koje je on upoznao za njihovog života i smatrao je da ne treba da se zaborave, između ostalih pisao je i o mome tati. Sada ću da ispričam jedan detalj koji je stvarno zanimljiv, jer je on od malena želeo da postane pilot. On kaže:

„Jednom je na času srpskog jezika dobio od nastavnice Branke Bogosavljević kao i sva druga deca, da rade pismeni rad na temu: „Šta  želim biti kada porastem?“, Milenko je napisao da želi postati pilot. Nastavnica ga je sa čuđenjem gledala, onako u pohabanoj odeći i prslim papučama, nasmejala se, a Milenko je naglas ponovio svoju želju i rekao je da želi da bude pilot. To je još više izazvalo smeh kod nastavnice i neke druge dece u razredu.“ 

Tako da se ta želja da bude pilot rano pojavila, ne znam tačno kad, ali za vojni poziv se želja pojavila rano u njegovom detinjstvu, a inače kako ljudi pričaju, on je voleo da ode u svoj rodni kraj, da se tamo druži sa ljudima sa kojima je odrastao i kada biste ga videli ovako sa strane, pomislili biste da je to jedan običan čovek. A meni kao sinu je to sve bilo normalno da je tata vojni pilot, mislio sam da sva druga deca imaju takve roditelje i kada sam bio u osnovnoj školi prvih par razreda, tek sam kasnije postao svestan ko može time da se bavi i kakav je to poziv. Bio je jednostavan čovek, ništa neobično, kao i svi drugi ljudi, voleo je sport, lov, prirodu.

Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije zateklo ga je na dužnosti komandanta 204. lovačkog puka, čije je sedište bilo izmešteno u Staru Pazovu. Od drugog maja prizori su bili stravični. Toga četvrtog maja 1999. godine, poziv da poleti dobio je jedan od mlađih oficira, ali je Pavlović telefonskom vezom naredio da se pozvani pilot zadrži. Njegova rečenica prije poletanja, bila je sudbonosna:

„Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!“

On je poleteo ka Valjevu, svome rodnom gradu. Ubrzo se našao nad rodnim mestom, međutim, posle samog uzletanja mu se pokvario generator naizmenične struje tako da je ostao bez radara. Pavlović se upustio u borbu protiv šesnaest NATO aviona, iznenadio ih i krenuli su u bekstvo zbog Pavlovićeveve odlične odbrane. Milenko je nakon toga u 12.45, bio pogođen sa tri rakete, ispaljene od strane holandskih pilota sa aviona F-16 Fajting falkon, koji su bili zapadno od Tuzle te ih on nije ni primetio. Stradao je u vazduhu. Ostaci njegovog aviona pali su u selo Petnica, a poginuo je u avionu “Mig 29”. Sahrane se Nemanja priseća drhtavim glasom, svaku sliku proživljavajuci ispočetka i ne dozvolivši da se ikada zaboravi.

Sećam se sahrane. Nekih detalja se sad iskreno i ne sećam, ja se sećam da su u tom momentu kad je sahrana bila, bile sirene za vazdušnu opasnost, ali drugi ljudi kažu da su tada neprijateljski avioni preleteli i neki su manevar izveli, što kod pilota znači odavanje pošte. Ja se toga ne sećam, kažu da je tako bilo.

Milenko Pavlović je sahranjen 6. maja 1999. godine na Novom Bežanijskom groblju u Beogradu.

Grad Valjevo, ne zaboravlja svoje junake, pa tako ni Milenka Pavlovića. Njima u  čast podignuti su spomenici. Svake godine četvrtog maja se obilježava pomen. Nemanja je tokom priče konstatovao, da ne zna da li bi neki drugi grad, kao što radi Valjevo, učinio ovakav podvig, naglašavajući, da se ne zaboravi. 

Imaju dva spomenika, takođe i ulica u Valjevu koja nosi tatino ime. Ipak su moji roditelji iz tog kraja, mnogo ljudi poznajemo, tamo nam je rodbina, kumovi. A i Valjevo je specifičan grad, prosrpski orjentisan, tako da oni generalno ne zaboravljaju sve znamenite ljude iz svoga kraja, glumce, pesnike, heroje. I zato ja imam to mišljenje, ali ne znam šta bi bilo kad bi bilo, to ne mogu da znam, ali tako se namestilo da tata iznad rodnog grada strada i da se to baš tu desi.

Mnogi heroji, poput komadanta Pavlovića, nemaju dovoljno prostora, ne samo u javnosti, već i u školskom planu i programu. Slučaj poput ovoga je drugi na svetu. Pa generalno iz poslednjih ratova, malo ljudi zna za sve stradale ljude. Tragedija jednog naroda nije u broju stradalih, već u broju onih koji su zaboravili te ljude. 

Bio sam u Valjevu na nekoj svadbi i prišao mi je momak i rekao: „Da tvoj tata nije poleteo toga dana, moja majka verovatno ne bi bila živa“. I kad to čuješ, onda ti je srce kao planina. Preplavi te ponos i ostaneš bez teksta. I čini mi se da iz godine u godinu sve više i više ljudi čuje za tatu, ne samo za tatu, nego i za sve druge ljude stradale te 1998. i 1999. godine. 

Dokumentarni film „Let u smrt“,  emitovan je na godišnjicu NATO bombardovanja 2006. godine. Urađena je u produkciji informativnog programa RTS-a, dok je autor filma Slađana Zarić. Film koji govori o Nemanjinom ocu, Milenku Pavloviću, jedan je u nizu poteza da se čuje za herojstvo komadanta.

Dokumentarni film predstavlja jedno svedočanstvo koje daje priliku ljudima da čuju za heroja poput Obilića, Sinđelića, heroja sa Cera i Kolubare, a koji je do skoro bio među nama. Mi smo to mogli da čuvamo u našim srcima do kraja života, ali smo pristali da tu srpsku priču podelimo sa našim narodom. Postoje samo dva primera u svetu, da jedan komandant Lovačkog puka pogine na nekom letačkom zadatku. Pored tate postoji još jedan Nemac, Valter Novotnji, period II svetskog rata, samo što svi znamo šta su Nemci radili u tom ratu. A ovo je odbrambena priča i prema tome suštinski se razlikuju.  

Milenko Pavlović je tokom svoga života, zbog ličnih uspeha i podviga bio odlikovan; Medaljom za vojničke vrline, Ordenom za vojne zasluge sa srebrenim mačevima (1988.), osvojio je prvo mesto u takmičenju pilota lovačke avijacije u vatrenoj efikasnosti i izviđanju iz vazduha (1989.), te je dobio zvanje instruktora letenja (1998.). Posthumno njegovoj porodici su dodeljene: Povelja sa zlatnom plaketom Opštine Osečina (1999.), Orden zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena (1999.), Zlatni lovački orden u znak priznanja za zasluge na unapređenju lovstva od Lovačkog saveza Srbije (1999.), Zahvalnica za uspešno rukovođenje i komandovanje 204. LAP (1999.), Orden za hrabrost (1999.), Počasni pozlaćeni letački znak (2001.), Oficirska sablja (2002.), Zlatni letački znak (2006.), Orden Svetog Vladike Nikolaja- Pravoslavna eparhija Valjevska (2011.), za čast hraborst, viteštvo i njegovanje tradicije srpskih oslobodilačkih ratova, Srpska kruna dodelila mu je priznanje “Sveti ratnici” na Vidovdan (2011.), Orden prvog reda “ORDEN SRPSKE KRUNE” za posebne zasluge, herojstvo, hrabrost i viteštvo u ratu u odbrani svog naroda i otadžbine Srbije nad gradom Valjevom 1999. godine, ne žaleći da junački položi život u zaštiti narodne i vojničke časti (2017.), zatim Povelja “ŽIVOT, HRABOROST, ČAST, SLAVA, SLOBODA” od Vazduhoplovne fondacije “Pilot Mihailo Petrović”(2019.). Ulice koje nose ime po Milenku Pavloviću su u Valjevu, Batajnici, Novoj Pazovi, Novom Sadu i Osečini, te lovačko udruženje i fudbalski klub u Gornjem Crniljevu, spomen obeležje u Valjevu, Osečini i rodnom selu Gornjem Crniljevu i bokserski klub „Milenko Pavlović” u Valjevu. Ne, nisam ovo letargično pobrojala, već sa razlogom, videvši na osnovu ovih podataka da Srbija, ipak ne zaboravlja svoje junake, ali i da naši mlađi naraštaji znaju, ko je bio Milenko Pavlović. Naši junaci ne umiru, oni zauvek ostaju simbol našeg čojstva i junaštva. Mlađe generacije moraju više da uče o svojim srpskim herojima, jer tako čuvamo našu kulturu sećanja.

Orden svetog vladike Nikolaja je treći orden u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, a prvi u Eparhiji Valjevskoj. Vladika valjevski je to prepoznao i meni u ime porodice dodelio orden. Tako da je to isto jedan od lepših doživljaja i jedan lep gest naše crkve koja je uspela da prepozna, a i da ne zaboravi.

 Vojni aerodrom Batajnica je 2019. godine preimenovan i nosi ime „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović”. Podvig na koji su Nemanja i njegova porodica ponosni, jer lik i delo komadanta Pavlovića, ne može da izbledi. 

Tako je. To je u stvari najveći spomenik tatin. I to će biti podstrek nekim mlađim generacijama koji će tu doći da rade, posebno onim koji će ići na Vojnu akademiju, neki putokaz, neka vodilja kako da žive, da se ponašaju i da se odnose prema svojoj otadžbini.

 Nemanja Pavlović je učesnik kampa „Stopama naših predaka” u organizacije Svete Srbije, gde četrnaest dana na ostrvu stradanja, Krfu, borave najbolji đaci iz regiona, i na kreativan način uče svoju istoriju, sa ciljem da nikada ne zaborave ko su i odakle dolaze. Nemanja je u kampu deci održao istorijski čas o svome ocu, a pre toga emitovan je dokumentarni film „Let u smrt”, približivši im na taj način lik i delo svoga oca. Iako mladi učesnici nisu znali o kome se radi, posle istorijskog časa, njihove porodice i prijatelji koji nisu boravili na Krfu, saznaće za srpskog heroja. 

Bilo mi je jako drago i iskreno nisam očekivao reakcije tih mladih ljudi, dečaka i devojčica. Puno mi je srce.Veliki je ponos i čast vaskrsavati naše junake iz raznih ratova i vekova, mog oca i sve druge junake, i to je retka i velika privilegija koju ću ja koristiti dokle god budem živ.  I svako od nas ko je bio ovde na Krfu i posetio sva ta mesta naših stradanja, treba da nastavi taj niz i da priča svima i na bilo kom mestu, kako se to nikada ne bi zaboravilo.

Firma „Horus” iz Beograda proizvodi majice sa likom komadanta Milenka Pavlovića, a novac od prodatih majica, porodica Pavlović daje u humanitarne svrhe. I ovim činom pokazuju koliko su veliki i da podvig svoga oca ne iskorištavaju, već samo umnožavaju u lepa dela. Ljubav prema otadžbini i prema svom narodu na taj način nastavlja da živi i dalje.

Kada vidim neke mlade ljude koji nose majice sa tatinim likom, ponosan sam. I to je jedna zanimljiva priča. Firma „Horus“ nalazi se u Beogradu. Ne znam tačno pre koliko, brata je na pumpi prepoznao vlasnik te firme, prišao mu i tu je nastalo naše prijateljstvo. I prije nekoliko godina su oni izrazili želju da bi mogli da prave majice sa tatinim likom i ispod lika sa nekim tekstom koji opisuje celu tu situaciju i da taj prihod od zarade od prodaje tih majica, ide za obolelu decu. To je bio dogovor i to i dan danas živi. To je serija od 80 majica, nije to neka cifra, tu se prikupi oko 500 evra, ali to je ono koliko mi možemo i koliko je u našoj moći i to ide u te svrhe. A bolesne dece je mnogo, kad god uđeš na društvene mreže, stalno nekom detetu treba nešto, na žalost. Mi smo se tako dogovorili da to ide u humanitarne svrhe i živi to i dalje. Ide par serija godišnje.

Nemanja i njegov brat su ljubav prema otadžbini i svom narodu, nasledili od oca i majke. Srđan je na Krfu bio tri nedelje pre Nemanje, a oni su ispunili želju svoga oca. Milenko je pričao da će kad ode u penziju peške da ode na Gučevo, pošto u to vreme vojna lica nisu mogla napuštati zemlju, nisu imali pašoš, pa je hteo da ide peške tuda kuda je išao njegov pradeda. Srđan i Nemanja su došavši na Krf, zapravo krenuli stopama naših predaka.

Sara Kolak