Стефан Вишекруна (28), млади пјесник из Требиња који тренутно живи и ради у Бањалуци, пажњу читалачке јавности скренуо је на себе објавом поезије у многим књижевним часописима и на интернет порталима, а поједине пјесме већ су му преведене на македонски, италијански и мађарски језик.

У априлу или мају текуће године Kњижевна заједница "Јован Дучић" из родног му Требиња требало би да објави и његов поетски првенац помало ризичног, али и храброг радног назива "Бесмртни стихови".

У књизи ће се наћи шездесетак пјесама, а неке од њих већ су објављиване у периодици и интернет платформама Републике Српске, Црне Горе, Србије, Македоније, Мађарске, Аустрије и Италије. У свему овоме крије се разлог нестрпљења читалачке публике за објавом пјесничког првенца Вишекруне, али и повод за разговор с младим пјесником о чему другом него о поезији.

"Поезија за мене представља првенствено узвишено просвјетљење цјелокупне личности човјека, слободу духа и рефлексивну отмјеност боголике душе човјека.

Од 13. године поезија и књижевност постају мој живот и идентитет и од тада се моје срце, да тако кажем, обесмрћује поезијом и поима спознајно свијет око себе", каже Вишекруна, који тврди да се поезија не пише, него да се живи свим бићем.

Kада тако пјесник доживљава поезију, увјерен је Вишекруна, његови стихови одзвањају бесмртношћу.

"Пјесници носе у себи увијек прегршт пророчког, оностраног, сањалачког и у суштини живот сагледавају кроз метафизички телескоп умјетности", мисли су овог младог пјесника, који се на књижевни живот Републике Српске осврће ријечима свог пријатеља, књижевника Саше Баштинца: "Аутори постоје, али књижевна сцена не".

Вишекруна каже да овдје постоји само привид, односно сурогат књижевне сцене у правом смислу те ријечи, премда свакако постоје квалитетни пјесници, које и лично познаје.

"Бањалука има грандиозне претензије да постане једна од 'пријестоница културе'. Мислим се, човјече, ко је овдје луд, какав апсурд над апсурдима. Буџет за културу Републике Српске је срамних 0,63 одсто. Непотребно је више расправљати и полемисати о нашој културној освијешћености", сматра Вишекруна. Овај поета пјесничке узоре види у Његошу, Дучићу, Миљковићу, Бећковићу, Мики Антићу, Тину Ујевићу, Петрарки, Дантеу, Гетеу, Шекспиру, Рилкеу, Бодлеру, Бајрону, Пушкину, Јесењину, те сматра да би и данас, слично као и у епохама већине набројаних, поезија требало да има привилеговано мјесто у друштву.

"Од давнина пјесник је имао почасно мјесто у друштву, био душа и најдубљи идентитет једног народа, неријетко је и бивао државник, па чак и најблиставији драги камен у круни читаве једне цивилизације. Данас смо се претворили у духовно, морално и културно контаминиране личности. Е такав нам је и статус умјетника и умјетности на овим просторима", закључује Вишекруна.