У требињској ОШ „Вук Караџић“ у Полицама ове године несвакидашња ситуација. Иако се до сада дешавало да у клупе сједну обично пар и два близанаца, бројка од чак шест изненадила је и родитеље, и учитеље али  и саму дјецу.

Дванaесторо дјеце, шест парова близанаца, сваки занимљив на свој начин. Полазак у школу за шестогодишњаке је изазов а он се лакше савлада са оним који дијеле исте муке, зато није ни чудо што се ови новопечени првачићи  држе своје браће и сестара. Ипак нијесу сви исти, неки су показали мало више самосталности. Ирина и Давид Јанковић не сједе у истој клупи.

„Ја имам најбољег друга, она најбољу другарицу“, објашњавају.

Малој Јани Дурсун брат Матија је и даље најбољи другар. Он данас није дошао у школу зато је тужна.

Павле и Иван, Теодора и Тамара, Иван и Ђорђе и Сергеј и Никола преостала су четири пара. Како су нам рекли школске обавезе лакше падају кад их дијеле, обећавају сви да ће бити одлични ђаци и да није битно ко ће постизати боље резултате.

Ова несвакидашња ситуација посебно је атракција за другу дјецу.

„ Некад се посвађају ко ће први нешто урадити “, Дамјан Кујачић описује однос своја два друга Ивана и Ђорђа.

У смјени Александре Шаровић, професорице разредне наставе која брине о дјеци у продуженом боравку једни до других сједе три пара близанаца.

„Први пут се сусрећем са радом с близанцима. Код њих је очигледна међусобна сарадња, све раде заједнички и један другог штите“, каже Александра.

Директор ОШ “Вук Караџић“, Мишо Пешић, каже да на почетку ниjeсу били ни свјесни какав раритет имају у школи те да ова ситуацији није нимало честа, на нивоу цијеле школе најчешће имају један или два пара близанаца.

Марија Манојловић