"Давно је то било у земљи које нема више, нешто је прекрило вријеме, нешто људи заборавише. Сјећам се судбина многих у граду испод Требевића, али Бошко и Адмира то је већ била филмска прича..."

И уистину, вријеме је прекрило много, али прича о Бошку и Адмири до данас је остала једна од најљепших и најтужнијих љубавних прича наших простора. Имали су 25 година кад су убијени, на данашњи дан 18. маја 1993. на Врбања мосту у Сарајеву.

Бошко је био Србин, а Адмира муслиманка. Постали су симбол Сарајева, али и симбол заједништва, којег и данас треба да се присјетимо, много чешће него што то чинимо.

Млади заљубљени Бошко и Адмира лежали су мртви седам дана на Врбања мосту. Слика њихових непомичних тијела у загрљају обишла је свијет захваљујући америчком репортеру Kурту Шхорку, који је пренио причу о њиховој трагичној љубави. Прозвани су сарајевски Ромео и Јулијом.

Нико се мртве љубавнике није усудио макнути с моста, а тек је осми дан српска војска однијела њихова тијела и сахранила их у Лукавици на српском војничком гробљу. Снаге УН-а су одбиле помоћи у извлачењу тијела, док су се обје стране у сукобу међусобно оптуживале за смрт младог пара.

Посмртни остаци су 1996. по жељи Адмириних родитеља и уз сагласност Бошкове мајке пренесени на гробље "Лав" у Сарајеву. Бошко и Адмира почивају заједно.

Прије тачно 26 година у 17 часова завршила је једна велика љубав. Били су нераздвојни пуних осам година. Њихова љубав је била искрена и чврста. Никоме није сметало што су различите вјероисповијести.

"Одгојила сам синове без размишљања о религији и нацији. Никад им нисам говорила да су они Срби, а да су ови други Хрвати и муслимани. Нисам Адмиру гледала као муслиманку, као различиту. Гледала сам је као дјевојку мог сина, коју је он волио и коју сам ја вољела", испричала је Бошкова мајка Рада у документарцу о младом пару снимљеном у канадској продукцији.

Бошко и Адмира планирали су заједнички живот, вјенчање, а затим је дошао рат...

"Само нас метак може раздвојити", говорила је Адмира, а њен Бошко није хтио напустити Сарајево без своје вољене. Мајка Рада га је молила на почетку рата да иде с њом и братом. Бошку је отац умро још прије рата и ништа га више није везало за Сарајево осим вољене дјевојке. Но, није му падало на памет без Адмире отићи из града...

Након годину дана пакла који су свакодневно проживљавали у Сарајеву, одлучили су побјећи, отићи и живјети негдје нормалним животом. Адмирини родитељи нису жељели да иду, али пар је одлучио. У мају 1993. све стране дозволиле су да прођу линију разграничења.

Око 17 часова су дошли до моста Врбања. Потрчали су, држећи се чврсто за руке… Снајперски метак је погодио Бошка и он је пао. Умро је на лицу мјеста, а Адмира је била рањена. Јаукала је и пузала према њему. Загрлила га је, а затим је и она издахнула поред њега.

Никад се није сазнало с које стране су пуцали на млади пар, јер никада није покренута истрага. Никада нико није оптужен за ово убиство.

...Kажу да љубав може

сва зла побиједити

али изгледа да човјек не зна

то оружје употријебити...

ТРАГОВИ О ЉУБАВИ
О њима и њиховој љубави су писали многи, и пјесме, и чланке, и приче... Један од најпознатијих чланака био је онај Kурта Шхорка, који је објавио Ројтерс 23. маја 1993, а који је онда обишао цијели свијет. Сарајевска рок група "Забрањено пушење" прије неколико година снимила је пјесму под називом "Бошко и Адмира", а исто тако и Бил Маден под називом "Bosko and Admira".

О Бошку и Адмири снимљен је и документарни филм. Режирао га је Џон Заритски, а урађен је у копродукцији "PBS's Frontline, National Film Board of Canada" и "WDR Germany".