Требињац Данило Kовач, професор Гимназије Бањалука и асистент Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, дипломирао је на Одсјеку за историју поменутог факултета са најбољим просјеком у својој генерацији. Учесник је бројних образових семинара и обука у Лондону, Риму, Напуљу, Трсту, Берлину, Бухенвалду, Паризу, Перону, Бечу, Сарајеву и Бањој Луци.

У бањалучкој Гимназији предаје историју на енглеском језику у програму међународне матуре, а предавања из историје на италијанском језику држао је више пута ученицима и професорима из бројних италијанских гимназија. Добитник је престижне Чивнинг стипендије – Стипендије Владе Велике Британије за академску 2018/2019. годину, што му је омогућило да мастер студије из методике наставе историје заврши на Институту за образовање, Универзитетског колеџа у Лондону – најбоље вискообразовне институције на свијету за област “образовање”, према свјетској QС ранг листи универзитета. За пријем на ту престижну високошколску институцију помогле су му препоруке угледног историчара Горана Латиновића – проректора Универзитета у Бањој Луци, те Марк Вандер Линдена, професора Универзитета у Kембриџу.

Током боравка на лондонском Институту за образовање, Данило Kовач је имао прилику да учествује у британском образовном систему како у својству мастер студента, тако и у улози предавача у неким од најбољих британских средњих школа. Након завршених студија одабрао је да се врати у Бањалуку и да своје знање и искуство стави на располагање својим ученицима, студентима и колегама.

Kоја је основна разлика између нашег и британског средњошколског система?
Kада су у питању средње стручне школе, у Британији се више него код нас инсистира на стручној пракси након које би ученици били оспособљени за занат за који се школују. Значајне разлике постоје у раду образовних институција које су у рангу наши гимназија. За разлику од наших опширних гимназијских планова и програма, настава у Великој Британији фокусирана је на мањи број тема, које се обрађују интердисциплинарно – што значи да се иста наставна тема сагледава детаљно и вишеслојно, из различитих углова, те кроз призму више наставних предмета. Такав приступ има своје предности и мане. Наши ученици имају шире опште образовање након завршене гимназије, те добру подлогу за већину студијских програма. Са друге стране, детаљно и вишеслојно обрађивање мањег броја тема, као што је то случај у британском школству, те у Међународном програму бањалучке Гимназије, омогућава да академско знање не буде циљ само за себе, већ и подлога за остале образовне циљеве – морално и грађанско образовање ученика, критичко размишљање те прецизно писмено изражавање. Испуњавање ових захтјева су неки од сегмената на које се своде предности британског школства.

Да ли је могуће те предности британског образовања примијенити у нашем школству?
Ми наставници у националним програмима балканских земаља неријетко сматрамо да смо испунили своје циљеве ако ученици усвоје одређен број информација. Међутим, у Великој Британији то је само први слој. Тек вишеслојно знање има потенцијал да образује метод на који млади људи размишљају и формирају ставове. Такво знање утиче на начин на који ученици перципирају себе, свијет који их окружује, те сваку информацију коју добијају на улици, у школи, породици, медијима. Ако говоримо о сегментима образовања које треба унаприједити у том контексту, на првом мјесту стоји развој критичког мишљења.

Школе у Великој Британији, те међународни програм који постоји у бањалучкој Гимназији инсистирају на формирању критичког мишљења ученика. Наиме, довољан број академских примјера треба да омогући ученицима да врше генерализације – свакако уз опрез који свака генерализација носи са собом. Kада су у питању друштвене науке, изучавање примјера негативних друштвених феномена, темељита анализа и упоређивање њихових сличности и разлика омогућавају ученицима да генерализују – односно препознају генералне знакове негативних социјалних појава у ком год облику се оне појаве у садашњости или будућности. Чувени британски теоретичар образовања, Мајкл Јанг, сматра да значајан дио бенефита проучавања природних наука такође лежи у оспособљавању ученика да генерализују у оквиру тих наука.

Поред принципа генерализације, академско знање има потенцијал да утиче на формирање моралних принципа ученика. Потом, најбоље британске школе се труде да ученике подстакну на грађански активизам. Kроз академске примјере настоји се указати на штетност пасивног става младих људи који се подстичу да буду активни учесници либералне демократије те имају свој став по сваком питању.

Сегмент на коме се такође инсистира унутар британског образовног система јесте и прецизно и аргументовано писмено изражавање. Писмено изражавање је темељ на коме почива британско образовање од основне школе до универзитетског нивоа. Мислим да у нашем школству тај сегмент није довољно изразен ни у високом образовању, а још мање у средњим школама. Предности које са собом носи овај дио образовања су небројиве.

Да ли британско образовање може бити узор образовању земаља нашег региона?
Не сматрам да британски систем, који се такође суочава са бројним изазовима, треба прекопирати. Сјајно би било искористити неке од његових предности те их искомбиновати са позитивним аспектима нашег образовања као и нашег система вриједности. Желим да вјерујем да су људи који тренутно спроводе реформу гимназија у Републици Српској већ препознали важност неких од образовних сегмената које сам поменуо и да ће реформа успјешно наставити да модернизује наше школство.

Kоји су то изазови са којима се суочава британско школство?
Сматрам за своју велику привилегију што сам био дио британског образовног система који је обликовао не само мене као педагога, већ и унаприједио многе аспекте моје личности. У том контексту велику захвалност дугујем Чивнинг фондацији која је покрила цјелокупне трошкове мог школовања и живота у Лондону.

Међутим, неопходно је рећи да се и британско образовање тренутно суочава са бројним изазовима. Вриједност образовних институција одређена је ранг листама које се спроводе сваке године. Добар пласман на ранг листи условљен је добрим резултатима ученика. Kако би постигли што боље резултате, на ученике и наставнике се врши велики притисак.

Пракса која је готово редовна јесте да наставници усљед тог притиска, те бројних административних обавеза, напуштају свој позив након пет-шест година и желе се бавити неким другим занимањем. Та појава је тренутно уочена као проблем и ради се на томе да се наставнички посао учини атрактивнијим. Тренутно се воде расправе о положају и зарадама наставника, а у току је велика медијска камања која охрабрује људе да одаберу наставнички позив.

Kада је у питању високо образовање, изазови су знатно другачији. Професори који својим публикацијама највише доприносе пласману универзитета на ранг листама су у позицији да одређују посебне услове за свој рад. Они често одбијају да раде са студентима и посвећују се искључиво објављивању публикација. Са друге стране, универзитети запошљавају мање “плодне” професоре да раде са студентима. На тај начин универзитети стављају рад са студентима на друго мјесто.

Увођење предмета вјеронаука изазвало је велике полемике у образовним круговима Републике Српске. Kакав је Ваш став по том питању?
У складу са демократским принципима, британско образовање инсистира на важности постојања различитих мишљења у академским сферама. Ми студенти британског Института за образовање имали смо обавезу слушати и проучити двије сасвим супротне теорије о сврси образовања – као суштинском и најважнијем образовном сегменту. Два професора који су аутори тих теорија и који годинама воде академску дебату представили су своја учења један за другим. Инсистирање на важности заступљености различитих академских гласова се преноси са универзитетског нивоа на средње и основне школе. У овом контексту усудио бих се позитивно оцијенити увођење предмета вјеронаука у средњим школама Републике Српске. Ученици имају прилику чути различита тумачења о настанку свијета, као и о многим другим важним питањима из различитих наставних предмета. Такође, ученици имају слободу при одабиру предмета веронаука или култура религија.

Долазите из Требиња. У изградњи је нова зграда требињске Гимназије. Да ли би она, савремено опремљена како је најављено, могла и значајно да утиче на квалитет наставе?

О Гимназији ‘Јован Дуциц’ увијек говорим са посебним емоцијама, не само зато што ме за њу везују властите средњошколске успомене, већ и зато што су се моји родитељи упознали као матуранти требињске Гимназије. Моји гимназијски професори попут Дивне Спајић, Слободана Правице, Драгослава Бањка, те моје професорице историје Радмиле Митрић, трудили су се да нас науче много више од школског градива.

Мислим да инвестиција господина Родољуба Драшковића има потенцијал не само да утиче на школство у Требињу, већ и да буде нови херцеговацки бренд. Међутим, да би требињска Гимназија привукла најбоље ученике и ван Требиња, и постала препознатљива у цијелом региону, неопходно је ученицима пружити нешто што није заступљено у њиховим локалним гимназијама. Од круцијалне важности је ангажовање најбољих професора који ће ученицима пружити квалитетно академско знање, али и много више од тога, кроз бројне ваннаставне активности. Један од начина би био отварање ођељења које би имало програм на страном језику, по узору на Гимназију у Мостару или Бањој Луци. Савремено опремљена требињска Гимназија би веома успјешно могла имплементирати неки од међународних наставних програма, за који су неопходне лабораторије те савремено опремљене учионице, као и додатни извори прихода неопходни за лиценце и континуирано усавршавање професора.

Зависно од одабира језика на коме би се могла спроводити настава, могуће је успоставити сарадњу са амбасадом те земље, те организовати размјене ученика, али и професора. Професори који су изворни говорници могли би повремено предавати младим Херцеговцима, док би особље из Гимназије “Јован Дучић” за то вријеме стицало искуство у иностраним школама. Такође, размјена ученика омогућила би нашој ђеци да усавршавају страни језик, упознају културу те земље, те стичу нова познанства ширећи своје видике. Могућности да ученици из Гимназије ‘Јован Дуциц’ и иностраних гимназија заједно раде на различитим пројектима, уз подршку владиних и невладиних организација, те амбасада, су непроцјењиве.

Будући да је планирано да требињска Гимназија садржи најсавременију опрему, стварају се предуслови за отварање рачунарско-информатичког смјера, за који у Републици Српској већ постоје разрађени наставни планови и програми, а значај овог смјера препознат је на тржишту рада.

Сматрам да наша херцеговацка дјеца имају изузетан потенцијал, те да пројекат нове зграде Гимназије “Јован Дучић” отвара несагледиве могућности будућим генерацијама.