Усрећивање дјеце је данас, нажалост, готово заборављена ”дисциплина”. У мору брига које даноноћно море велики дио овдашњег становништва, брига о дјеци је негдје занемарена, па су дјеца данас неријетко препуштена самим себи или неким ”јунацима” Yоутубе канала, и у горем случају ”звијездама” ријалити програма. Игралишта је све мање, свједоци смо тога да се сваки комад ”слободног” земљишта користи за ”штанцање” паркинг мјеста, па и не треба чудити то што су дјеца све више ”закована” за све облике екрана. Тамо гдје има игралишта или бар мало зелене површине испред стамбених јединица, ту, без изузетка, има и дјеце која се играју и велики дио слободног времена проводе испред зграде. Неки би рекли како се дјеца не знају играти и како је велики број игара (Кликери, Жмурке, Планови, Између двије ватре…) ишчезао, а исправна констатација била би да су ишчезли простори за упражњавање тих игара. Дјеца данас итекако играју све те старе игре – играју ако имају гдје.

Станари Кнез Михаилове бр. 2, у требињском насељу Градина, одлучили су да у сопственој режији омогуће својој дјеци, али и другарима из комшилука, играллиште на којем ће се сигурније и љепше играти. На терен је, како су нам рекли станари, изливен бетон још прије 4-5 година, али тада се стало са радовима. Додају да фасада зграде неријетко страда услијед игре са лоптом, а свјесни како је апсурдно дјеци бранити да се игра, одлучили су се да, као етажна заједница, крену у реализацију градње ограђеног игралишта. Са радовима су почели прије три дана, а прекјуче је Срђан Симовић, посланик у Скупштини Требиње, видјевши станаре који су у том моменту копали рупе за стубове за ограду, пришао и понудио се за помоћ. Недуго затим, на терен је стигао багер, стигао је цемент и два кубика пјеска. Станари ове улице кажу да су веома захвални због овог геста, поготово имајући у виду да помоћ није тражена. Политички субјекти често помажу под будним оком камера и пролазника, неријетко и са чувеним сјечењем црвене врпце, промовишући тако себе и партију или организацију чији су чланови. Помоћи онда када је извјесно да та ”помоћ” неће одјекнути у јавности је истинска помоћ па Симовићев примјер могу слиједити сви они, без обзира на било коју опредјељеност, а дјечији осмјеси су најљепша награда, поручују станари. Они се надају да ће њихова иницијатива пробудити надлежне и да ће се помоћи изградњи, не само њиховог игралишта, већ бројних игралишта како би се дјетињство памтило по подераним кољенима а не по жуљевима на прстима узрокованим типкањем по паметним телефонима или џојстицима играћих конзола. Било како било, јунаци Кнез Михаилове улице сигурно нису усамљени, али њихов ентузијазам ће сигурно инспирисати и станаре неких других улица и учинити их јунацима у очима дјеце која су (данас поготово) заслужила неко љепше и срећније вријеме… Заслужила су да бар некад, само мало, готово незнатно, буду битнија од мјеста на које одрасли одлажу своје скупоцјене играчке на четири точка и ко зна колико коња…