Ниједан фебруар ми се не чини далек као овај најкраћи месец 2020. године. И био је прекратак. Тада се још увек чинило да се корона дешава негде далеко у Кини, држави преко пола света у којој негде међу влажним прашумама једу дивље животиње. А онда је корона стигла на Балкан. Надали смо се - неће још и то зло да нас снађе. Бројали смо заражене у региону. Сећате се? Бројеви су тада били једноцифрени.

Зовем докторе и оболеле по природи посла. Пратим коментаре људи по службеној дужности. Сећам се, март је поодмакао. Спуштам слушалицу после разговора са медицинском сестром из ЦОВИД болнице. Жена једва цеди речи, труди се да не плаче. Престрављена од онога што види, одлучна да се не сломи пред оним што следи. А на интернету - као у вртићу.

"Није, није, није, никаква корона, престаните да лупате глупости"

"То су све измишљотине! Ево, ја не знам никога ко је оболео"

"Никог лично не знам, до тад не верујем"

"Ма то је обичан грип"

"Не лажите народ! Вирус не постоји"

У почетку смо приписивали све шоку, знате. Јер је лакше да мислите да су људи у шоку него да испраћате сниматеље у болнице и црвене зоне под три слоја заштите и да гледате лица обичних људи када се оданде врате. Бледи.

Постоји нешто у оваквим ситуацијама што се зове - презасићеност информацијама. Када новинари знају шта је цитокинска олуја, интерстицијска пнеумонија, ларингоскоп, коефицијент Р, онда знате да не ваља. Када јавност о томе чита колико чита - знате да је већ мука надошла. Сада је јул 2020. године. Број оболелих у Србији ближи се бројци од 20.000, најмање 177 људи у овом тренутку бори се за дах на респиратору укључујући младу трудницу из Ниша.

Не плаше ме толико бројке колико одјекује злослутна тишина.

Утихнули су људи који "не верују у тај вирус". Нема више прича о онима који лично не познају никога зараженог. У Београду готово је немогуће не познавати више њих који су оболели, а сва је шанса да знамо и некога ко је преминуо. Разговори више не почињу са "где си" него са "како сте". Сви аспекти живота су се променили.

Пријатељица је дала отказ у великом постројењу јер због срчане мане не сме да ризикује да се разболи. Мало дете је чека код куће, мора жива да му се врати. Другови на исти дан добили отказ, један треба да постане ћале у августу, други сада иде из Београда, нема од чега да плаћа стан. Враћа се у град из којег је отишао, у град који је и сам жариште.

Није тачно да се "сада умире само од короне" и да других болести нема. Умиру људи у овој спарини као и пре, неки од стреса, неки од болести које су сада пале у други план, неки од короне, неки, плаши ме и од самоће. Сахрањују их вољени сами, плачу под маскама.

Сада теоретичари завере мењају плочу. Исти ти који су се смејали. Сада причају да вируса, је*и га има, али јер нас неко трује, или нас чипују, или је ово бактерија из свемира, или је план ових или оних, предвидела баба Ванга, послао им мејл Креманац и твитнуо усуд лично, а једино они видели.

Јасно је да је људима лакше да верују да постоји неко ко има план и заверу око короне јер то, нажалост, бар значи да неко има план. Да постоји прекидач када ће неко да каже "судија, свирај крај", да постоји смисао.

Најстрашније је што га ниједна пандемија никада кроз историју није имала.

Најстрашније код короне је што вам највећи светски умови кажу "пробамо, али још увек не знамо довољно". Можда ће преживети, можда не. Што после другог таласа може да наступи трећи, четврти, пети. Што може да мутира као што је то учинио Шпански грип који је посејао смрт горе од Првог светског рата, али тад људи нису имали нет да напишу да је "само грип".

Ако стварно не познајете никог зараженог, схватите колико имате среће и слушајте људе који цеде зној из гаћа да би спасли нечије родитеље, децу, сестре, браћу. Ако имате среће, имајте и памети. И увек, али увек - имајте поштовања према знању. Сва три ће нам требати да бисмо ово преживели.