Мало је парова који се могу похвалити да су заједно прославили златни пир од 50 година, још је рјеђи дијамантни од 60, док платинасти, односно седам деценија брака, заиста припада срећнима. Да је могуће доживјети толике године, не само заједништва, него узајамног пријатељства, поштовања, подршке и свега што чини исконски животни ослонац, свједочи брачни пар Зорка и Жарко Ратковић, који су се прије 72 године у Требињу једно другом завјетовали на вјечну љубав.

Како нам причају, завршетак Другог свјетског рата оставио је у многима трагове на души, али и наду да ће године које долазе донијети парче ведрог неба. Другачије живјети, било би излишно, знао је, тада двадесетогодишњак Жарко. У рату је, прича нам, изгубио оца. А након рата, са мајком Маром и једанаесторо браће и сестара, живот се, каже, морао наставити. Велика породица, љубав и слога, сјећа се, били су му пријеко потребна снага да крене даље.

А онда је, с краја четрдесетих година прошлог вијека доживио, како је назива, љубав за коју се вриједило изборити. С осмијехом и ведрином у очима, не заборавивши ни један детаљ првог сусрета, евоцира успомене када је као командир једне радне чете упознао Зорку Стевовић док је радила у кухињи. Дјевојку са тек навршених 17 година. Углас нам рекоше, била је то љубав на први поглед.

„Одмах ми се свидјела. Размишљам како да јој приђем. Узмем цигарету и затражим јој мало ватре да припалим. Док ми она додаје, питам је: 'Јесте ли ви Стевовић?' На њен потврдан одговор, кажем ја њој: 'Е, Богами, свиђају ми се Стевовићи', а она ће, 'И мени Ратковићи' – 'Па ако је тако, би ли била Ратковић?' И то је тако почело“, сјећа се деведесет трогодишњи Жарко сусрета који му је промијенио живот.

Док њен супруг препричава овај давни догођај, и сада вјешто урезан у памћење, госпођа Зорка благо се смијеши и у знак одобравања клима главом, додајући да се ни за седам деценија њиховог заједничког живота није покајала што је Жарка узела за супруга.

„Све је било лијепо, не могу се пожалити. Десило се да ми је један син умро и то је најтеже што сам доживјела. Али Богу хвала, имам доста унучади и праунучади, не смијем више на то ни мислити. Могу вам рећи да смо проживјели много срећних година и тренутака. Ево, живимо их још“, каже бака Зорка, у својој 89. години прилично доброг здравља и виталности.

Вјенчали су се давне 1948. године. Зорка још није била пунољетна те су сагласност морали дати њени родитељи. С друге стране, Жарко се због природе посла којим се бавио, у тадашњој служби унутрашњих послова, нашао у незавидној ситуацији. Ипак, како нам јасно поручује, знао је шта му је чинити.

„Због радног мјеста у почетку сам имао и притисака због своје супруге. Али, због онога ко је и шта она мени била, колико ми је значила, знао сам шта требам да урадим. Рекао сам свима, ако мој брак може сметати униформи коју носим спреман сам је скинути, а живот моје супруге и мој ће бити заједнички!“

Ставивши дознања да нема намјеру да се одрекне љубави, са својом Зорком отпочео је ново поглавље живота. Исписали су заједно небројене странице љубави, слоге, разумијевања... Успјешног и дуговјечног брака, од 72 љета.

Њихова љубав је, кажу нам, настала у једном трену. А када сада погледају иза себе, чини им се, слажу се обоје, као да је у тај трен стало и свих протеклих више од седам заједничких деценија брака. Живјели су и дисали као једно, као што то и данас у времешним годинама чине. Ослањајући се једно на друго, узајамно се надопуњујући, свој дом градили су пажљиво. Како додају, љубоморе никад није било.

„Вјеровали смо једно другом. Јесмо живјели у времену када се мушкарац више питао, али са својом Зорком трудио сам се да сваки проблем заједно ријешимо и да се о свему договоримо. За успјешан брак битно је обострано поштовање и чувати се од тешких ријечи. Мало сам нагао, па ако некад и пренаглим врло брзо се покајем. Важно је уважавати мишљење свакога, а посебно оних са којима живот дијелиш. Не може се другачије“, савјетује деда Жарко.

За све данашње брачне парове, савјет има и бака Зорка.

„Слушајте једни друге, не доносите нагле одлуке. Обичај је био прије да се жене нису жалиле на мужеве. Тако смо одгајане. Нас двоје смо се добро слагали и о свему договарали. Не може се ништа постићи без договора у браку. Мушкарци знају бити мало нагли, али и то се може поправити. Данас се млади залете, разведу се, а не знају шта су учинили. Деси се штошта, али ако има љубави све се да ријешити“.

Управо су љубав и поштовање рецепт који је овај времешни пар одржао и очувао. За 72 године заједништва, изродили су троје дјеце, а дочекали четворо унучади и петоро праунучади. Потомство им је, с поносом кажу, највеће богатство и потврда да се за најдрагоцјеније у животу, вриједило борити.

„Ако се желе сачувати дјеца и покољења, онда се и понеке горке ријечи требају прогутати. Важно је борити се за оно што је напредно и добро“, поручује деда Жарко.

Тврде како се током свог заједничког живота уопште нису свађали. Прегримили су ратна збивања, незапосленост и разне друге тешкоће. Данас настоје да памте само оно лијепо што им је красило живот. Хармонију свог дома пажљиво су чували, а чинећи то и сада, љубав и узајамно поштовање, као непобитне аргументе, називају најбољим што су од себе дали.

„Све је у љубави! Она вас јача, држи заједно у тешким временима. Када помажете једно другом и имате толеранције, онда је пред вама и живот испуњен срећом. Касније, кад ту љубав умноже дјеца, а онда унучад и праунучад, знате да сте ишли брижним и племенитим путем“, рекоше нам ово двоје вјечитих сапутника.

Данас им се чини, кажу нам, као да је јуче било када су се, обоје млади и пуни полета одважили на велики животни корак. Надали су се да ће заједно остарити, али слутили нису да ће оволике брачне године заједно испраћати.

Платинасту свадбу, 70 година брака, прославили су прије двије године у свом дому, окупљени у кругу породице, уз слављеничку торту и неизмјерну љубав свих својих потомака. Како тада, тако нам с осмијехом и сада рекоше, нису мало времена заједно, али ни превише.

„Није мали број живот са неким 72 године. Наша прича је давно започела и, ево траје још. Заједно смо у свему и то је најбоља порука свима. Важно је максимално поштовати једно друго, чувати се ријечи и понашања која би ишла на штету брачних односа. Такви договори морају дати резултат“, рекоше нам, са погледима пуним уважавања једног према другом.

Занесени овим призором, какав се ријетко среће, напуштамо њихов дом и чика Жарка и тету Зорку препуштамо једној дивној љубави, успоменама, времену које нема заборав и годинама које ће тек доћи.

Године упамћене по добром

„Мој стари кум, који је живио 95 година, рекао ми је једном да му се живот учинио као кратак сан. Тако су и мени прошле ове године брака. Као да сам мало заспао и уснио. Отприлике тако бих описао наших седамдесет двије заједничке године“, каже Жарко Ратковић, а у стопу и усклађено, какви су одувијек и били, мисао свог супруга завршава госпођа Зорка: „Вријеме је брзо прошло и немам се на шта пожалити. Кад сам се удала било ме срам што сам тако млада и једва сам чекала да напуним 20 или 25 година. То је спорије ишло, а касније су године летјеле. Фино сам се уклопила и у велику Жаркову породицу. Пуно браће, сестара, дјеце, родбине. Али код Ратковића је увијек било весело, лијепо су ме прихватили и сви смо се фино слагали. Тако је остало и до данас“.

Увијек је вријеме за љубав

„Прије су се момци и дјевојке женили и удавали веома млади. Мојој Зорки је било тек 17 година, а мени 21. И моја мајка се удала са 16, 1908. године. Док је отац био жив, до почетка Другог свјетског рата, имали су добар брак, а изродили су 14-оро дјеце. Ја сам девети по реду. Највише ме је радовало што су се мајка и моја супруга лијепо слагале и, што је тако било и са свим осталим снахама и зетовима, а било нас је пуна кућа. Данас се омладина касније одлучује на брак. Промијенило се ваљда вријеме. Али, добро је док се удају и жене, па није важно кад. Нека живе у слози, за љубав никад није касно“, поручује мудри чика Жарко, након 72 године брачног стажа и богатог животног искуства.