Јаране, ја обиђох цијели свијет и послије 20 година вратим се у Требиње и нађем вас двојицу на истом мјесту. И још ме не питате шта пијем него ми донесете моју омиљену кафу. Ово само у Требињу има“, изјавио је прије пар година један Сарајлија са енглеском адресом и у кратким цртама дочарао магију култног требињског кафића Буллс.

И заиста, у локалу ушушканом на Главној улици, конобари Славиша Милићевић и Миленко Гудељ, Требињцима познатији као Славо и Штреца, више од двије деценије, ситним, али битним гестовима пажње, чине да се бројни Требињци радо враћају у Буллс.

Миленко и Славиша су рођени у 20 дана. Заједно су ишли у школу, заједно одслужили војни рок на Мањачи 1994. године и заједно раде већ 22 године. Тврде да се познају у душу, а да ли је ставрно тако?

„У Буллс-у сам од краја 1996. године. Кум Драган Руњевац Ћоћо ме је препоручио газди и од тада сам овдје. Толико сам овдје да могу сваком госту психолог бити. Чим му глава промоли на врата знам тачно шта мисли и малтене колико пара има.“ - врло духовито започиње наш разговор Славиша Милићевић.
Период рата и непосредно након рата, једино је вријеме које Славо, како га зову стални гости, жели да избрише из сјећања, јер, прича нам, и у кафани су се тешко пребродиле погибије и рањавања драгих људи, а била је и велика беспарица. Хумором су превазилазили те најтеже тренутке. Оно што му сваки дан поправи расположење, па и ако увече остане до касно на послу, а ујутро већ у шест сати мора отворити локал, су тренуци кад се на вратима појављују његови кумови – Сандро и Ћоћо. Кафе с њима немају цијену.

А култ кафе се гаји у Буллс-у. Прича је то која годинама кружи по Требињу па се сматра да истински љубитељи кафе овдје и излазе. Док разговарамо с њима, непрестано се смјењују за кафе апаратом и само одјекује – мала, велика с хладним млијеком, еспресо, бијела, нес...

„Срећом, врло је мало намћора међу гостима. Највише волим оне што 25 година нису промијенили пиће. Чим их видим у дворишту већ им послужење спремам, мада, искрено, дивим им се. Чудо је навика, али опет 25 година је 25 година. А за тих 25 година многе смо зоре дочекали овдје. Прије се више славило. Хармонике, трубачи, пјевали Бајро, Буха... Мијењају се и времена и људи. Мијења се све. Данашњи гости су шминка...“ – помало носталгично покушава Славо да пролети кроз претходне двије и по деценије па му у једном тренутку, осмијех заигра на лицу, вјероватно се сјети нечега па рече: „Мени је најтеже падало да радим до касно. Тада бих само обраћао пажњу ко је мало више попио и таксијем те госте слао кући. Увијек ми је било битно да сви здраво стигну кући“.

„Дочекали смо и испратили многе генерације и матураната, али и требињске господе. Посебно бих поменуо генерације требињских интелектуалаца који су овом локалу давали један грађански штих и ово мјесто творили култним. Мада чар овог нашег мјеста је у томе што су овдје подједнако долазили и најмоћнији директори и чистачи улица и сви су нам били подједнако важни. Чак, можда, ови други и помало дражи. Посебно су нам увијек били драги неки специфични гости, који дишу Требиње. Један од таквих је на слици поред улазних врата – Гојко Мрдић.“ - допуњује Славове ријечи Миленко, који је навикао да га сви ословљавају са Штреца и показује нам умјетничке слике Милорада Ћоровића и Вука Рогановића на зидовима локала.

Славиша и Миленко имају безгранично повјерење у сталне госте па им и кључ од улазних врата остављају. Смију се и у глас кажу да кад виде да ће неко заломити, а ујутро морају локал отворити у шест сати или ако неко рано иде на пут, кажу: „Кључ ти је ту и ту!“ И заиста, људи отворе, направе кафу, оставе све што треба, закључају и оду.

„У 70% случајева не требамо питати госта шта ће пити. Има конобара који не воле служити цијеђене сокове или нес кафу, а нама је свеједно. Истина је да капућино или нес кафа одузимају мало више времена, а ми смо обично сами у смјени. И конобар и шанкер си, али послије оволико година чим видим да човјек улази у башту, а знам шта пије, већ сам направио пола“, наставља наш разговор Миленко Гудељ, који је у овом локалу од 1999. године.

Памте Славо и Штреца многе генерације и драго им је кад ти људи дођу на пар дана годишњег одмора у родни крај па сврате да им се јаве.

„Никад нисмо дозвољавали тучу, неред, проблеме, ... Никад нико у Требињу није рекао да се нешто ружно десило у Буллс-у, а било је разноразних ситуација. Мада, преовладавају весеља, феште, рођендани, памтим и одласке на одслужење војног рока, али и лијепе дјевојке које су овдје излазиле. Ово је мјесто добре кафе и још бољих шала, поготово кад упадне инспекција.“ - очигледно је духовит и Миленко Гудељ, који каже да у овој кафани нико никад није остао дужан, а да је газда Ђуро частио многе.

И њих двојица воле добру кафу, али кад је пију, увијек сједе у првом дијелу. Ваљда, по навици. Признају да се сваки дан посвађају, у вријеме бројања пазара, али за пет минута као да ништа није било.

„Памте ови зидови много. И велике лопове и најпознатије личности региона. Кад је Мајо држао Музеј, тамо је дошао Рамбо Амадеус. За шанком је био покојни Жаре Вучић, који му је рекао да су фамилија. Овај питао како, а Жаре рекао: „Па мајка ми је од Амадеуса!“. Рамбо је остао одушевљен требињским хумором па је послушао Жарета – да је најбоља кафа код нас и зато је свратио, а затим и спјевао пјесму о шећеру који не може пропасти кроз цвијет. Свраћали су и Џеј и Владо Георгијев, Мирослав Лазански, и бројни познати глумци, политичари... али ми више памтимо неке обичне градске ликове који чине нашу свакодневицу занимљивијом.“ - причају нам Славиша и Миленко, који су и важне моменте у својим приватним животима попут вјеридби, вјенчања и рођења дјеце, прославили на радном мјесту частивши све који су се ту затекли.

Нису Славо и Штреца први конобари у Буллс-у. С поштовањем помињу и момке који су ту радили прије њих или са њима - Љуба Паранос, Бодирога, Ћоћо Руњевац, Мачак Милојевић, Здрава, Ненад Црногорац, Џиме, Синда, Кока, Данац, Игор Перинчић, Цера, Саша Гудељ... а који и данас скоро па свакодневно наврате, а помињу и многе стално госте и о сваком од њих имају бар по једну анегдоту. Јер, такви су људи. Причљиви, весели и насмијани. А магија Буллс-а је управо у доброј шали.

Може ли мали густи?

„Била је то 2001. година. Памтим да је тих дана у Требињу организован први мото скуп. Ђуле из групе Ван Гог је гостовао преко пута нас, на Радију Пегаз, и не знам како, али се обрео код нас на пићу. Тамо овамо, пролази вријеме, добро се запило.Ђуле је пио Џек Данијелс и чашу кока коле с ледом. Пије он, пије, а нама несташица кока коле. У нека доба говорим Ђуру – Шта ћемо, срамота је, немамо кока коле?! Ђуро слијеже раменима. Ђуле наручује и даље и ја шта ћу, кажем му – Роле, може ли мали густи? Нема више коле! Настао је смијех, а он се толико одушевио да је отишао у ауто и донио ми цд“, прича нам Штреца једну од милион кафанских анегдота.
У 20 квадрата, 57 особа!

Ђуро Рогановић је желио отворити кафић још 1991. године, али је почео рат ...

„Кад смо видјели да се ситуација колико - толико стабилизује, да се назире крај рата, мој покојни отац и ја смо почели размишљати како реализовати ту идеју. Нешто смо импровизовали и 1994. године отворили кафић од 20 квадрата. То је данас овај улазни дио и шанк. Толику сам трему имао да нисам ни дошао на отварање, а то вече је у Буллс-у, ни назив нисмо никад промијенили, у 20 квадрата било 57 особа. Послије сам још два пута проширивао и сад локал има 60-ак квадрата“, прича нам власник Буллс-а и трећи запослени у овом занимљивом тиму, који каже да Славишу и Миленка доживљава као фамилију.

„Посвађамо се сваки дан, али за пет минута као да ништа није било. Вјерујем и да ми се смију иза леђа кад кренем ван и прокоментаришу нешто, све је то нормално код нас!“ - кроз грлен смијех прича нам Ђуро о функционисању кафића.

ВИЊАК – ЧИВАС

„Један наш стални гост је био у иностранству пар година. Мало дошао до пара па знаш како је - да се покаже. Прије него што је отишао у иностранство пио је лозу. Међутим прође десетак година и ето њега једно вече и каже – дупли чивас. Ми смо се само погледали и цијелу му ноћ сипали дупли вињак. Уредно смо му наплатили чивас, а ујутро кад је дошао на кафу вратили смо му новац и рекли – у реду је. Смијали смо се заједно до бесвијести!“ – причају нам познати требињски конобари.