Марка Ресковића знају сви који су закорачили у требињски биоскоп, дошли да погледају позоришну представу или били на некој градској културној манифестацији.

Требињско кино друга кућа Марка Ресковића: Више од четири деценије другује са  филмском траком

Каблови, кључеви, филмска трака, с тим се Марко дружи више од четири деценије. Од дјечака који је обожавао филмове, а кога су у почетку звали Мали, до вишедеценијског искуства кинооператера и рада на одржавању требињског Дома културе, доживљај биоскопа као друге куће у њему никада није нестао.

У свијет филмских пројекција, позоришних представа и других културних дешавања закорачио је са 13 година, а само шест година касније добио је стално запослење.

– Одрастао сам у насељу у коме је и Дом културе, садашњи Културни центар. Волио сам филмове и стално сам обилазио, не бих ли ушао у биоскоп без карте. Да би ме пустили морао сам нешто и помоћи. Њима је требало радника, а мени слободних улазака. У почетку сам лијепио плакате, носио столице, помагао све и након кратког времена ту сам стекао пријатеље. Звали су ме кад год је нешто требало – сјећа се Марко својих првих сусрета са кућом културе.

Прво путовање
Још као дјечак је са запосленима у Дому културе и локалној радио станици отпутовао у Книн, а то путовање му се заувијек урезало у сећање.

– Почетком осамдесетих година прошлог вијека Радио Требиње и Радио Книн били су збратимљени, а ми смо одавде путовали на дружење. Ишао сам као техничка подршка, био у друштву новинара, музичара. Радиле су се емисије у Дому омладине у Книну, као и концерти, а забављали су их требињски музичари. Био сам задужен да дежурам током концерата и провјеравам осигураче. Ниједног тренутка се нисам осјећао запостављеним – препричава он своје прво путовање с будућим колегама.

Био је дио екипе и на бројним концертима, који су се самдесетих година прошлог вијека одржавале у Требињу, али и широм бивше Југославије.

– Нема гдје нисам ишао, продавао карте, осигуравао озвучење, радио на обезбјеђењу, водио рачуна о расвјети, позорници и другим важним стварима за успјешну организацију неког наступа. Радили смо и расвјету за концерте, изборе за мис љета, прољећа, јесени. Једне године смо за избор мис у Котору постављали модну писту у затвореном базену пуном воде, што је тада био спектакл. То су биле незаборавне године, препуне ентузијазма и жеље за стварањем неког бољег амбијента – сјећа се Марко.

Живот у Дому културе
Додаје да су се тада сви трудили да одраде свој посао на најбољи начин, а да је кино имало већу драж.

– Било је прозор у свијет, излазак. Данас је све доступно, па се и најновији филмови погледају прије него што стигну у биоскоп, иако угођај никада не може бити исти. Пројекције су биле три пута дневно. Љети смо филмове пуштали на отвореном, у љетном кину у Старом граду, гдје је био стари пројектор, који је умјесто лампе имао угљен. Када је горио давао је свјетлост машини за пројекцију филма. Имали смо и покретни пројектор с којим смо повремено ишли у околна села и пуштали филмове за мјештане и војску – описује Марко.

Од дјетињства ради у требињском Дому културе, а посљедњих 15-ак година и живи у објекту садашњег Културног центра.

– Кино је одувијек мој дом. И сада погледам сваки филм и према свему овдје се односим с поштовањем. Никада нисам размишљао о напуштању кина, веже ме нека магија за ово мјесто. Надам се да ће и у пензији моја љубав бити иста, да ће ме неки нови момци препознати и пустити да уживам у добром филму – каже он.

МАГИЈА ПОСЉЕДЊЕГ РЕДА
Марко каже да је било његових другова и другарица које је пуштао у биоскоп без карте. И доста професора је долазило редовно у кино. Претходно би га звали да им остави улазницу за филм и обавезно резервише 19. ред, који је био привилегија, јер ту није могао свако да сједне.

– Они су тада били млади, дошли би с дјевојком или супругом, а у посљедњем реду нема никога иза и нико не може да смета. Ја бих испоштовао професоре у кину, а они мене у школи. Знало се ко долази на филмске пројекције и гдје ко сједи. Посљедњи ред лијево, сједиште број два, остављало се до задњег момента – прича он.

Додаје да филмских трака, које је требало стално пратити, одавно нема, да је сада много лакше радити, али и да је нестала магија.