"Посветили смо себе сјећању на страдање, на жртву, на примјер како се живи и умире за Христа"

Пише: Жељко Вукчевић

"Ја сам много обиша свијета.

Најсветије небесне храмове,

Што је земља небу подигнула,

Ја сам редом сваки полазио."

Како ову причу почети сем Његошем? Како ријечима дати снагу да дочарају онај ваздух, оне траве, оно небо, ону воду, ону смрт, онај живот вјечни? Како се свега сјетити, све видјети, све чути, а остати при свијести и здравом разуму? Само један је начин: говорити у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Вишегодишња је традиција црногорског одјељења Ноћних вукова посјета нашој светињи Хиландару. Ишли смо му и ићи ћемо му као што жедан иде на извор, толити жеђ и капи живе воде носити са собом свијетом, не би ли кога напојили и пробудили. Ова година је била година ограничења. Путеви препријечени, наша храброст и воља уцијењена страхом других. Али ми не ропћемо. Наш клуб и ми као његове живе ћелије знамо да је све од Бога и по његовом промислу. Све Бог за нешто даје, а 13. септембра смо схватили зашто је нама промијенио план и умјесто на Хиландар обрео нас у Јасеновац.

О Јасеновцу вам нећу причати. Ако држите до себе, ако знате ко сте, ако имате циљ у животу, ако сте људи, ма којој вјери и народу припадали, знате. Ако не знате, а ипак сте све ово, сазнаћете. 

Јасеновац - "мјесто гдје је изневјерен Бог а посрамљен човјек", одлучили смо да буде наше мјесто ходочашћа ове године. У ствари, наше вожње ове године посветили смо стратиштима и Светим новомученицима пребиловачким, доњохерцеговачким, јасеновачким. Посветили смо себе сјећању на страдање, на жртву, на примјер како се живи и умире за Христа. На нашим путевима сазнали смо да ријеч мученик у изворном грчком значењу не означава онога ко пати већ онога ко свједочи. Свједочи истину без обзира на цијену коју за то плаћа.

Ка Јасеновцу смо из Црне Горе кренули 11. септембра.

Путевима славне Републике, прва станица је српско војничко гробље, Мали Зејтинлик на Сокоцу. Бијелих крстова 960. Тридесет и три породице су сахраниле по два члана, а 6 породица је сахранило по 3 погинула члана. Море бијелих крстова, једнобразних онима у Солуну чека васкрсење мртвих и живот будућега вијека.

Са Браћом из Републике Српске настављамо ка Братунцу. Он је одмах поред Сребренице. Ту је, једног дана ратне године, низ брдашце тик поред пута, текао поток. Поток крви. Српске крви. Да би пут крвав био и трагови путем остављени. Још се виде трагови и поток до извора. Од 1992. до 1995. 3267 српских жртва. Од 1941. до 1945. 6469 српских жртва. Страшних прича и свједочења смо се наслушали на братском дочеку момака из МК Таурус из Братунца.

Сјутрадан смо се, преко Брчког, запутили у Козарску Дубицу. Уз пратњу и пажњу Браће Ноћних вукова Републике Српске, приче и разговоре, струне гусала и јуначке пјесме, гледам и слушам људе који свједоче о страдању својих предака у Јасеновцу. Скоро ће стољеће од геноцида а предање живи и траје, као да је било ономад. И да се закључити да су Срби криви за прошли рат јер овог пута нијесу дозволили да их везане воде на клање. Нити ће икада више у небрату тражити брата.

Иако смо владици Јовану неколико пута обећали да ћемо доћи у Јасеновац на славу, као што рекох на почетку, у светиње се не иде кад ти хоћеш, него кад Бог каже. Неочекивано лако прелазимо границу са Хрватском, послије неколико стотина метара смо испред Манастира. Јаке полицијске снаге су професионално водиле рачуна о безбједности. Изгледа да се још увијек мора. Владика Јован нас дочекује раширених руку: "Ево нама наших Вукова! Добро нам дошли, браћо!" Затим позива митрополита из Русије да нас упозна. Послије Свете литургије и причешћа, крећемо до спомен-обиљежја Јасеновац.

"Код Јасеновца

понире Сава

у понор помора,

у бездање...

Ослушни како се

стропоштава

низ људске кости

и лобање. 

С висина живота

пада ријека

и далеко се

њен јек чује

широм свијета

и широм

човјека

тај страшни

суноврат

одјекује. 

Код Јасеновца

понире Сава

у амбис човјеков

(О, таман ли је!)

па потом израња

широка и плава

дозвана душом

Славоније.

      (Вито Николић)

Најљепши комад планете, раван зелени тепих оивичен шумом и Савом која се лијено ваља ка свом увору. Тако изгледа Јасеновац у очима људи-звијери. Ту се на сваком кораку осјети смрт: шума прича, земља кука, трава вришти, Сава заглушујући хучи. Из земље и ријеке излазе крваве, измучене, руке, из Доње Градине се чује плач хиљада гласова...зову, питају: зашто? Тако заправо сви ми видимо Јасеновац. Видјели бисмо га и да нам очи вежу. Види га тако и онај ко дође први пут. Зарасла жељезничка пруга и неколико вагона. Вагони - свједоци. Из њих допире вриска и плач жена и дјеце. Чини ми се - и сад су пуни људи.

А хумке, џиновске хумке...кости су и испод насипа, кости су свуда. Од земље до неба. На једној хумци је освештан и ломљен славски колач: васкрсењем смрт сте побиједили! Јасеновачки мученици, уписани у књигу вјечности, наши заступници пред престолом Цара небескога. Убијени а пуни живота. И хиљаде свештених гласова чујемо сада са неба. Моле се за своје џелате.

Тешким кораком крећемо назад до порте. Тужни а срећни јер свједочимо живу вјеру и побједу Васкрса. Владици Јовану дарујемо гусле, да свједоче и казују људима и народима нашу историју. Ако Бог да, следеће године ће се чути са гувна из Јасеновца, гувна истог као оно пред Манастиром на Цетињу. То је дар Митрополије и народа Црне Горе Јасеновцу.

Гледајући у ретровизор, у глави пјевају сјени Јасеновца:

"Сљедујући Богу и прецима

Населисмо небо са свецима! 

Нахранисмо земљу херојима, 

И још мирно идемо за њима, 

Да и себе на жртвеник дамо, 

Од тог пута љепши пут не знамо! 

Још ни једно српче није мрело, 

А да није носило распело, 

Да из чаше чемер није пило, 

Прије но је разапето било

И на крсту остављено само, 

Сем те смрти љепшу смрт не знамо! 

Да ли има још некакво племе

Надахнуто за жртве големе

Да под Крстом гдје Бог прима сјени, 

Ове српске мученике см'јени? 

О, када би другом свој крст дали - 

Ми се више Срби не би звали!"