Владика диселдорфски и цијеле Њемачке Григорије писао је данас о свом животу у Њемачкој јако дирљивим ријечима. У овом запису који преносимо у цјелости сигурно ће се пронаћи на хиљаде људи негђе тамо у туђини.

”Када бих помислио на Њемачку, прва асоцијација, поред Герда Милера и Франца Бекенбауера, био је мој ђед Петар и његово четворогодишње заробљеништво у њој током Другог свјетског рата.

Ја сам иначе у Њемачку ријетко одлазио, и то само понекад намјенски, а више успутно, за вријеме авионских пресједања. Када сам дошао да у њој останем, открила ми се у сасвим новом свјетлу. Откривајући њу, први пут сам открио и неке мени дотад непознате дијелове сопственог бића.

Њемачка је велико пространство и бескрајна могућност. Она је сигурност за оне који су рођени у њој, али и за све оне које је примила. Исто тако је и одсуство свега познатог, оног на шта сте навикли прије доласка у њу.

Дочека вас хладњикава и дистанцирана, као старија госпођа с којом, игром случаја, дијелите купе у возу. Она ће ту дистанцу задржати, само ћете се ви навикнути на њу.

Њемачка, та отмена госпођа бурне прошлости, искусно и помало супериорно гледа на свијет око себе. Године и искуство, животни успјеси и промашаји дају јој право да тако чини. Није да неће другачије да се понаша, она то једноставно не умије. У суштини, боравак у њој није освајање, нити брисање дистанце која се испријечила између вас: он је настојање да у њој таквој пронађете мјесто за себе, и подесите своје таласне дужине како бисте се међусобно боље разумјели.

Када се ђед, једног спарног поподнева, вратио из њемачког заробљеништва, и то онда када му се више нико није надао, сви су били изненађени. Кад сам једног мајског дана одлучио да одем у Њемачку, такође су сви били изненађени. Између једног повратка и једног одласка смјестио се готово читав један вијек и читав један живот. И повратак и одлазак донијели су велике промјене и потресе; први у мојој породици, други у мени и око мене.

И, ево, навикавамо се Њемачка и ја једно на друго већ три и по године. Нисмо више исти. Ни она, а ни ја. Она ме је прихватила иако нисам њен, док ме они чији сам нечујно одбацују. И како вријеме пролази, све се више осјећам као свој на туђем или туђи на своме, припадајући истовремено свима и никоме. За то вријеме, једина константа и непромјењивост у мом животу јесте Бог, константа коју не намећем никоме, али коју бих пожелио свакоме”.