Поводом годишњице упокојења умировљеног владике захумско-херцеговачког Атанасија, вечерас су у Требињу почели тродневни сусрети поштовалаца његовог лика и дјела.

Прво вече је посвећено раду и животу блаженопочившег владике у Херцеговини.

Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, поздрављајући велики број вјерника и поштовалаца умировљеног епископа Атанасија и отварајући округли сто на коме су о вољеном владици херцеговачком говорили  митрополит црногорско-приморски Јоаникије, епископ диселдорфски и њемачки Григорије, игуман хиландарски Методије и владика пакрачко-славонски Јован, је казао да се сјећа ријечи које му је блаженопочивши владика Атанасије често говорио сјетно као неки дјечак.

„'Е оче Мићо, да се ми сви у со преметнемо, не би нашим светим оцима ни чорбу осолили.' Такав је био епископ Атанасије, човјек дјечачког срца, младалачког полета и човјек препун љубави према теологији и љубави Божијој“, казао је владика Димитрије.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је рекао да је владика  Атанасије желио да дође у Херцеговину и постане епископ овом народу.

„Са посебним жаром је причао о њој. Све је о Херцеговини знао, сваки камен, о страдању, прије него што је изабран за епископа Херцеговине. Човјек таквих дарова, продорне енергије желио је да уђе међу динарце. У најтеже вријеме је дошао у Херцеговину и понио крст свог народа са којим се сродио. Наравно, није идеализовао свој народ већ га је критиковао као отац или још боље као мајка, са безусловном љубављу. Грдио је свој народ али сви су осјећали и знали да је то са великом љубављу. Носио је карактер свог оца, био је јунак. Имао је мајчинску њежност коју је често прикривао очевим карактером. Није случајно ни да је понајвише од свих наших владика, заједно са митрополитом Амфилохијем боравио на Kосову. Изузетно је добро знао историју, географију и сваки дио страдалног народа на Kосову, у Херцеговини али и Лики и Kрајини. Често је писао како је наш народ страдао али опстајао заједно са Христом, увијек је храбрио наш народ“, истакао је митрополит Јоаникије и објаснио да су Јустинови ученици Атанасије и Амфилохије у  каснијим годинама бирани за епископе.

„Атанасије је послије Амфилохија изабран за епископа али обојица у каснијим годинама. Ту је било и промисли и људског фактора. Али ми га нисмо могли замислити у мирном крају гдје сједи у свом кабинету. И сам је желио да уђе у матицу живота и зато је, како сам ја осјетио, желио да из Баната дође у Херцеговину. Имао је велико повјерење у оца Симеона од кога је много чуо о страдању у Херцеговини али је упознао и једног јеванђељског човјека који о страдању и проливању невиног страдања људи у Херцеговини није говорио са осјећајем освете већ је свједочио о жртви која пред Богом неће бити заборављена“, казао је митрополит.

Владика диселдорфски и њемачки Григорије је истакао да је владика Атанасије човјек који и у нама и око нас увијек производио неки земљотрес.

„Такав један земљотрес се догодио на Видовдан 1992. када је Атанасије коначно уведен у трон херцеговачких епископа. Он је сам тихо у једном ходнику патријаршије предложио патријарху Павлу да би ако буде се бирао владика херцеговачки, иако је већ у Банату био годину дана епоископ,  предложио да би радо он то био. Тада му патријарх ништа није одговорио. Али када је отац Исаија ушао у саборску салу да објасни какво је стање тада у Херцеговини, није ни постојала друга опција да неко други прихвати осим њега“, каже владика Григорије и додаје да епископ Атанасије није дошао у Херцеговину ради успјеха и славе јер је са 54 године када је дошао у Требиње већ био успјешан теолог, професор, искусан и зрео господин, врхунски духовник и монах признат у цијелом свијету.

„Али по мом увјерењу жудио је за мучеништвом, зато је дошао у најтеже вријеме у Херцеговину. На јамама је служио често и себе је видио ту. Није га привукла сунчева свјетлост у Херцеговину – већ свјетлост јама безданица. Један велики човјек је дошао у земљу која скрива огромну енергију – додуше под земљом. Тада се десио удар у камену, у чудесној земљи и упалила се искра – ватра у камену. Шта год да смо радили тада, ми смо имали осјећај да нешто гори пријатно и топло иако је све око нас страшно непријатно. Те кости из јама су почеле да свјетле и излазе из земље. Имао је циљ да се сједини са мученицима. А нико није могао на том путу да га омете а свако је хтио да иде за њим јер је видио да он иде неким свјетлим путем. Он се ником није додворавао“, каже владика Григорије подсјећајући да је мало времена за испричати сваки детаљ о његовом начину живота, како је обраћао пажњу на рањене, страдале, како је имао осјећај за људе да не буду гладни, нико испред његових врата није отишао гладан.

„Догодила се та искра у камену, пророк је ходао страдалном земљом, али није му се дало да га ишта погоди. Сјећам се када су рекли да пада Требиње, казао ми је да идем а он остаје. Ја му кажем: 'Па шта ћеш ту сам, доћи ће усташе', а он ми је одговорио: 'Па то ће бити најбољи догађај у мом животу'. Али као врхунски теолог ипак је знао да не може страдати на силу. Али онда му се догодило чудесно страдање...Сјећате се када је пао. Уносили смо га у болницу сломљене кичме, а он је тада говорио: 'Зови Амфилохија да замонаши Саву, ја сам му то обећао'. И још ми је рекао: 'Ако изгубим свијест, случајно да ме нисте возили негдје из Требиња јер ја сам овдје био пастир и овдје морам да умрем'“, казао је владика Григорије.

Владика пакрачко-славонски Јован је казао да је владика Атанасије био и његов професор а на врло чудне начине је полагао испите баш код њега.

„Један једини испит сам полагао нормално код њега на факултету у Београду.  Други сам полагао док је лежао овдје у Болници са тегом изнад главе и испитивао ме патрологију. Трећи сам полагао 1999. године у Пећкој патријаршији, у сред пакла на Kосову и Метохији и тада је нашао времена да ме испита а четврти, када је коначно устао из болничког кревета, сам сат и по ходао око Тврдоша док ме испитивао посљедњи испит“, сјећа се владика Јован. Али оно по чему га највише ипак памти је што је у Херцеговини оставио печат и показао шта је прави епископ и како воли и страда уз свој народ.

„Kада је био епископ банатски, овдје у Тврдошу је био отац Георгије. Долазили смо овдје и видјели Херцеговину прије Атанасија. Тврдош је био сиров, сув, сив и мрачан. Долазили смо ту међу свој народ и све је било тешко. У сред рата смо дошли а све је било пуно свјетла. Слажем се са владиком Григоријем да је Атанасије ишао за мучеништвом. Али он је дошао у Херцеговину и да буде заједно са Амфилохијем. Kао што се изображавају Петар и Павле, као што се изображавају света три јерарха до краја времена ће се изображавати Атанасије и Амфилохије. Они се посебно не могу разумјети. Један је почињао реченицу а други завршавао. Њих двојица су били један човјек“, казао је владика Јован.                       

Игуман хиландарски Методије је казао да је велика духовна радост што смо се сви окупили да слушамо програм посвећен животу и раду владике Атанасија у Херцеговини али да мора скренути са теме, онако како је владика Атанасије скретао па се враћао.

„Једном приликом је дошао у Хиландар и одржао нам предавање. Али на начин да почне једну, отвори заграду, почне другу тему па се опет врати на ту прву тему. Зато ја морам са Херцеговине прећи на Хиландар. Имао је велику љубав према Светој гори али и светогорци су имали велику љубав према њему. Покушаћу да вам дочарам кроз неколико примера...Увијек је имао времена да саслуша наше проблеме, да нас посавјетује. Не зна се ко је кога више цијенио. О томе би се могло дуго и на широко причати. И у рату и у тешким ситуацијама. Иако је у Херцеговини носио велики терет, трудио се да долази а када није могао слао је своје изасланике. Једном је послао владику Григорија, а митрополит Амфилохије блаженопочившег Луку. Посебно 2004. године када је био велики пожар, неколико седмица је био уз нас. На свим богослужењима са нашом братијом. Храбрио нас, говорио да се не плашимо...Његова љубав је била увијек присутна“, објаснио је игуман хиландарски и додао да смо сви имали у том великом човјеку примјер, имао је утицај својим животом а користио је сваки тренутак да нас подучава.

„И у монаштву се људи кроз подвиге разапињу на крст. Света Богородица нас како је обећала чува на Светој гори али ми врло често ту будемо размажени. А владика Атанасије је својом појавом то разбијао...Обилазио је манастире пјешке. Имао уз себе једну монашку мантију, није носио замјенску....Волио је светогорски начин живота али није волио да будемо уљуљкани већ нас будио. Имао је и други начин да нас подучи...Имао је подвиг да је као јуродив, ишли смо бродом у посјету једном манастиру и загази у воду на обали и покваси ципеле и чарапе. Сјели смо у брод а он је окачио чарапе да суши казавши нам: 'Ово сам на Сорбони научио'“, испричао је игуман анегдоту на коју се митрополит Јоаникије надовезао ријечима: „Kада је нешто повезано са великим човјеком и мало постаје велико, па тако и ова прича о чарапи.“

На крају овог разговора, владика Јован је дао епилог казавши да је владика Атанасије био веома реалистичан човјек.

„Разговарали смо о његовој књизи о Јасеновцу и он је рекао шта је важно, имао је трезвен и критичан однос према себи а друго KОСОВО ЈЕ ЗНАО потпуно, сваку стопу, у сваки ров је ушао и донедавно је говорио да ћемо да гинемо за Kосово, за цркву, за Христа. И никад нико није могао да му каже: 'Ма коме ћеш ти то', јер су сви знали да он својим животом, срцем живи уз свој народ“, закључио је владика.