Јована Поробић, магистар архитектуре, чији рад осликавају префињена естетика, елеганција и једноставност израза, пред себе годинама поставља циљеве на пословном пољу. Ако се позовемо на констатацију да се љепота управо крије у једноставности, онда све што пројектује можемо назвати истински лијепим, чистим облицима који покрећу и слике и мисли. Њени објекти широм Требиња, али и даље, својеврстан су плод вишегодишњег рада, талента и најфинијег одраза стила и универзалности.

Јована Поробић у свом Пројектном бироу - Креативна слобода је непроцјењива!

Иако није Требињка, овдје живи и ради више од деценије. Аутентичан израз, адекватно поимање свјетских трендова, усклађеност индивуалности са разумијевањем архитектуре, омогућили су јој да од прије двије године покрене и сопствени Пројектни биро.

Сва знања, почев од основне школе, Средње грађевинске у Бањалуци, преко одсјека архитектуре на Факултету техничких наука у Новом Саду до, како каже, изванредних колега из бироа у којем је дуго радила, упијала је пажљиво. Усмјеривши инстинкте као треба, у прилици је да се развија, прихвата сугестије, а да при свему томе остане досљедна себи.   

„Трудим се да ми објекти не личе један на други, да сваком дам другачији печат. Не волим обле форме, већ више једноставне, сведене, оштре линије и ивице, дакле минимализам и, вјерујем, да ме по томе препознају“, започиње наш разговор Јована, за коју можемо рећи да се у свему што ради огледа она сама, особа ведрог духа, изузетног сензибилитета и карактера, неко ко зна шта жели и чему стреми.

                                                                 Стамбени објекат

Да би досегла дотле гдје јесте, наглашава, пресудна је била љубав, а потом и сарадња са клијентима и инвеститорима. Његујући ове важне постулате, успијева да своје зграде, куће, пословне просторе, хотеле, ентеријере, паркове и цркве, педантно уткане у амбијент, учини и извјесним свједоцима времена, оно што архитектура и јесте у својој суштини. Пројектујући са изузетним осјећајем за мјеру, уз поштовање правила струке и суптилним дозирањем властите креативности, за своје мјесто одавно се изборила.

„Моје подручје већином је високоградња, али с времена на вријеме урадим и неки ентеријер, чисто да мало направим неки пресјек у послу, да ми буде разнолико. Ентеријерима се иначе не бавим, али када ми је прилика интересантна, прихватим и радо уредим неки простор. Помаже ми да одржавам креативност“.

Проникавши одавно у срж безвремености архитектуре, након доста искуства у професији, пројектовање, а затим уживање у ономе што је њене визије дјело, назива чарима без конкуренције.

                  Уређење школског дворишта

„Најизазовнији ми је тренутак када се усагласим са инвеститором. Када је он задовољан оним што сам урадила и то је први налет задовољства, с обзиром да све прије тога носи бојазан. Сљедећа степеница је када крене градња, када пројекат прерасте у нешто видљиво, опипљиво, материјално. Тада ме преплави радост што се моја идеја реализовала!“

Па ипак, уз сво задовољство, рече нам, преиспитивање сопственог дјела никада не престаје. Усвојивши на самим почецима каријере сугестије искуснијих колега и непрекидно радећи на себи могла је и да покрене сопствени посао, те да као и свака умјетничка душа да одушка креативној слободи.

                                                                                                                        Љетниковац

„Била сам у тиму који је радио много пројеката, сјајна екипа са којом сам стекла велико искуство да могу сама да радим, што ми је одувијек била жеља и захвална сам им на свему! Вријеме је показало да треба да идем даље. Супруг ми је грађевински инжењер, тако да заједно радимо. Највећи ми је критичар и подршка, све носим прво њему на одобрење јер самом себи човјек не може бити објективан па је добро чути друго мишљење. Самостални посао омогућио ми је најљепше од архитектуре – слободу при одабиру послова и прилику да инвеститору сугеришем да је нешто боље, љепше, модерније. Струка је широка и свашта се са овим занатом може радити. По природи не волим монотонију и радује ме што у Требињу за нас архитекте има посла. Пресрећна сам разноврсним стварима које ми долазе, попут рецимо хотела са погледом на море на Иваници којим сам фасцинирана и, та разноврсност је непроцјењива у мојој професији“.

Да би била успјешна, каже, важно је пратити свјетска дешавања. Међутим, не припада онима који олако подлијежу утицајима трендова, већ се води тезом да оно што ради буде модерно и након низа година, стварајући квалитет и елементе трајне вриједности, неспутане временом.

                                                   Етно село

„Сваки пројекат носи неку другу причу и сваком се радујем, посебно ако се испоштује да буде изведен како је пројектован. У посљедње двије године много су ми дражи сви које радим самостално. Као један такав издвојила бих пројекат виле у насељу Полице, полупаметну кућу, са базеном, равним крововима, једноставним формама, нешто потпуно другачије од свега што сам радила. Велики ми је изазов и то је пројекат на који сам тренутно најпоноснија“.

Уз архитектуру, саставни дио Јованиног живота је и фолклор, још једна љубав од најранијег дјетињства, коју назива дивним хобијем и релаксацијом од свакодневице. Члан је ветерана ГКУД – а „Алат“ Требиње, са којима је, прича нам, поред радости игре, повезују драги људи, међу којима и поједина истинска пријатељства.

             Фолклор, љубав од дјетињства, дневна доза опуштања са ветеранима ГКУД-а Алат Требиње 

А поред послом остварене амбиције, ову Прњаворчанку, како подвлачи, потпуном у Требињу највише чине кћерка Ана и супруг Душан. Љубав ју је довела на југ Српске и, како то и бива, залистала неке нове странице живота. У једном од поглавља смјестила је и Јованину импресију Требињем, из које неминовно произилазе и плодоносни професионални кораци. Талентом и знањем које непрекидно надограђује, одавно је створила препознатљив стил, па проговарајући кроз призму умјетничке имагинације креира јединствена здања, доносећи у наш град и дашак елемената свјетске архитектуре.

ТРЕБИЊЕ – АМБИЈЕНТ ПОСЕБНОСТИ, ШАРМА И ТОПЛИНЕ

„У Требињу ми се свиђају старе, традиционалне херцеговачке куће, од камена са каменим крововима. Упркос тако хладном материјалу имају душу, топлину, посебан дух и припадају овом амбијенту. Да су негдје друго, у некој равници, не би имале ту посебност и шарм. Такође, предивне су ми и мале камене цркве, са карактеристичним звоником, тзв. преслицом. Цијели Стари град ми је интересантан, јер је као такав аутентичан, препознатљив и у неку руку симбол града, поред Платана, затим Музеј Херцеговине, Камени мост и цијели ред објеката низ ријеку, између мостова. Сваки има причу из времена у ком је настао и чини препознатљиву разгледницу овог града, коју, по мени, треба сачувати“.

ХТЈЕЛА БИХ ДА ЦРТАМ КУЋЕ

„Архитектура ме занимала још у основној школи. Наставник техничког је примијетио моје цртање и то што цртеже разумијем па ме форсирао, називајући ме својим малим инжењером. Сјећам се, када би ме као малу питали шта бих жељела да будем када одрастем, говорила сам – хтјела бих да цртам куће! И тако је кренуло, учења и интересовања су се везала. Грађевинску школу сам уписала са намјером да некад будем архитекта, сматрајући је добром подлогом за даље школовање, што и јесте била. Професори су били фантастични и на факултет сам отишла са огромним предзнањем. Док сам студирала одушевљавала сам се објектима Френк Лојд Рајта и Тадао Анда. Та једноставност форми и линија нешто је чему сам тежила. Сада, послије деценијског искуства градим свој стил. Много тога што видим ми је занимљиво, а жељела бих посјетити Пекинг и Кину, расадник модерне архитектуре, техничких и технолошких достигнућа, као и Рим са свим својим фантастичним архитектонским дјелима!“