Развојем система за наводњавање на подручју Требињског и Петровог поља, техничка вода би ускоро требало да стигне и до најјужнијег обода подручја Требиња, у село Пољице-Петрово. Радови на примарној инфраструктури дошли су у завршну фазу. Услиједиће потом изградња потписне пумпе и прикључака. Према очекивањима мјештана и обећањима надлежних – још у овој години вода ће доћи у пољичка домаћинства, другим краком и до сеоског гробља и цркве, а трећим - у поље испод села, у којем пољопривреда, са модерним натапним системом, више неће зависти само од давања природе, по правилу оскудних кад земљи највише треба...

НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ

Смјештено негдје на пола раздаљине између Требиња и Цавтата, Пољице је данас мору најближе село у Републици Српској. Мјесто на средини пута који би био најкраћа веза Требиња са приморјем обећавало је Пољицу сретнију персепективу да је тај пут икада изграђен. Започето је прекинуо рат, а умјесто на фреквентном туристичком транзиту, село се нашло - на првој линији фронта. У рату су га одбранили али је живот напустио село, остављајући иза себе утрнула огњишта, куће девастиране од граната, затрављене њиве и винограде, минска поља расута по околици. Други би у таквом удесу можда дизали руке од старине, али Пољичани од своје нису.

Милован Мишо Петковић пробио је лед. Са својом животном сапутницом Драгицом одлучио је 2001. године да напусти свој привремени смјештај у Биховима и да се врати на своје огњиште.

Први се вратили у село - Драгица и Мишо Петковић

„Ја сам још од '96. долазио и вазда понешто поправљао. Мало сам и кредита узео да остаклим, узмем нешто цигле и јапије што је фалило. Овдје сам дотјерао једну краву и пет-шест оваца. То сам касније размножио. Изашао сам на четири краве и шездесет оваца. Али је највећи проблем - нема воде...“

Мучио се свакојако. Воду је трактором у великим резервоарима довозио из Мокрог поља, гдје је још тада био систем за наводњавање. Касније из Кременог Дола кад је тамо стигла вода. Кад је год могао, и из градског водовода...

„Па би нешто и залио од тога. Неку пумпу имам и прскалице – па мало зелени и неки род кромпира истјерај колико да имам за себе. Е сад кад нам дође вода, биће много другачије. Онда можеш и краву више имати. Посијати дулум дјетелине или блитве да храниш ту стоку. Доћи ће неко и од комшија. И овако долазе а тада ће поготово, јер ће моћи и да посаде више. А гдје  нема чељади нема ни живота. Не може човјек сам и изолован...“

Петковићи данас нису сами. Нити су Пољичани чекали воду да би се вратили и обновили своју старину.

„За Пољице је занимљиво то да су се селу вратили сви они који су до рата овдје имали куће и обрађивали земљу. А кад је рат завршио требало је почети из почетка. Обновити куће, оживјети имања, опет набављати стоку. Пољице је мало село. Када је било најразвијеније имало је 12 породица. Сад има седам или осам породица који раде земљу и одржавају имања. Сви могу сад да дођу у своју кућу, да је угрију и у њој преноће, да доведу пријатеље. И већину слободног времена проводимо овдје. Љети је посебно живо, село је тада право мало туристичко мјесто“, казује нам Божидар Живанић, који и сам користи сваки свој слободан тренутак, а није их мало откад је у пензији, да буде у Пољицу.

Божо признаје да без села не може. Град подноси таман толико да у њему - само преспава. А на селу, каже, увијек има неког посла да се човјек занима. Вјерујемо му сваку ријеч док пролазимо Божовим двориштем, са низом уредно одржаваних и зеленилом декорисаних објеката. Све нам казује да се нечије вриједне руке о домаћинству свакодневно старају. Вода је ових дана, ипак, главна тема у Пољицу...

ПОСЉЕДЊЕ ВЕЛИКО АКЦИЈАЊЕ

Божо води и удружење пољопривредних произвођача и корисника воде у Пољицу. Удружили су се, каже, да би иницирали и испратили радове на изградњи водосистема, а послије – како би заједно наступали на тржишту уколико буде вишка пољопривредних производа. Захвални су Градској управи што у овом циклусу градње система на наводњавање није заборавила ни њихово село. Такође и предузећима „Водоводу“, „Електро-Херцеговини“ и „Херцеговинапутевима“ на уступљеној механизацији. Удружење је преузело обавезу да обавља физичке радове, организовањем добровољних акција.

Божо Живанић - Са водом биће и рода за тржиште

Није им први пут - Пољичани су, додаје, увијек сложно „акцијали“ како би на свом огњишту створили боље услове за живот. Тако је било још 1936. када је у село пробијан пут од Згоњева, па кад је обновљана црква и гробље, потом и кад је на ред дошла електрификација 1964. године. Послије рата је требало обновити куће и имања, а 2010. године у село је стигао и асфалт. Сјетили су се и бораца палих у одбрани села у посљедњем рату, којима су на улазу у Пољице подигли споменик. Са водом би некако заокружили тај вишедеценијски инвестициони замах, па им воље и елана ни данас не мањка.

„Наш цјевовод је укупне дужине четири километра. Сви ископи су урађени, а три километра је употпуности завршено. Остало је још 600 метара према пољу - ту је ископан канал, заварене цијеви. Чека се чишћење канала и затрпавање до краја. Такође је остало да се заврши и ових 400 метара према гробљу. Након тога слиједи ископ и зидање шахтова за воду...“, казује нам Божо.

Обећана им је и потисна пумпа, без које у цијевима не би било довољно притиска. А најпосле и изградња разводне мреже, са прикључцима и водомјерима. Надају се да ће већ ове сезоне на славинима у селу потећи вода...

НИСМО СТАЛНИ, АЛИ ЈЕСМО СВАКОДНЕВНО

На фебруарском сунцу било је необично живо у селу, које по посљедњем попису има - свега два стална житеља. Путника намјерника увијек има ко да дочека, са срдачношћу каква се према госту живо одржала још само на селу. Главном „улицом“ између живописних камених кућа и окућница тешко је проћи а да вас домаћин не наврати под свој кров. Кажу у шали да овдје нису стално, али јесу свакодневно.

Сваки дан на својој старини - Никола Руњевац, Божо Живанић, Срећко Јелачић и Милан Марић

„Сви сељани имају кући и станове у граду, али смо константно овдје. Увијек је неко ту. И зими су сваки дан отворене три или четири куће, а да не говоримо како је љети...“, каже нам Срећко Јелачић, чија је породица, како сазнајемо, и најстарија у Пољицу. Први Јелачић, према предању које се чува у породици, у Пољице је доселио још 1790. године. По њима се и село најприје звало – Јелачићи, како се и данас може прочитати на старим војним картама. Потом су дошли Марићи, Петковићи, Живанићи, Руњевци, Мандићи. Стари су радили земљу, држали стоку, подизали винограде и пчелињаке, а данас то исто, колико се може и према потребама, настоје да одрже и њихови потомци настањени а неки и одрасли у граду.

„Рођен сам у граду али та старина ме некако вуче да се враћам овдје. У болници радим стресан посао, а овдје сам нашао издувни вентил. Мјесто гдје могу да напуним батерије, а од којег имам и користи. Отац, мајка и ја обновили смо старину и сваки дан долазимо“, прича нам Милан Марић, чија је породица једна од двије у селу које држе и стоку. То је обавеза више да се буде стално ту, али и велика мука кад нема чиме да је напојите.

„Посебно тај период од маја до октобра. Не само због стоке него и пољопривредних радова. Шта год да посадимо гледамо, хоће ли бити или неће. Све је само гатање. Са водом ћемо имати све услове као и у граду. А таква су и времена дошла да људи све више бјеже из градова. Свако тражи неки свој мир. Биће још више људи, обрађиваће своја имања, биће село живље...“, казује нам Милан.

А Пољичани, како кажу, имају шта и да обрађују. Као посебну занимљивост истичу то што у цијелом пољичком атару нема државног земљишта. Од бријега са ког се силази у селу, па све до конављанске границе – приватно је земљиште. Непућени би рекли да је и нема много. Али само на први поглед...

„Кад ко дође у наше село – надовезује се Божо Живанић - често се упита: од чега ови људи живе. Међутим, доље испод села је поље, отприлике 120 дулума, а свака кућа има ту своје њиве. То је изузетно родна земља у једној ували, јер вода ту доноси све суво лишће са околних брда. Некада су ту за вријеме Аустроугарске били виногради. На све стране у околини такође има долова, од два-три па до 15 дулума. Има много више земље него би и могли обрађивати. Мој отац је до овога задњег рата радио 26 дулума земље, брат и ја данас радимо четири дулума. И ово што се данас обрађује, кад би се примјењивале све агротехничке мјере – ми би имали тржишних вишкова. Само је битна вода...“

Кад није било посла око земље, Пољичани су се бавили грађевином и мајсторлуком у камену. У то колико су били умијешни није потребно посебно увјеравати ниједног госта који прође између кућа и домаћинских објеката, дворишта, чатрња и гумна, сувозидина од фино клесаног камена - на сваком кораку у Пољицу видљив је рад вјештих руку мајстора од чекића, који као да су градили за вјечност.

На огњишту Риста и Милана Марића

Били су Пољичани, кажу наши домаћини, вјешти и у музици. Срећков отац је свирао у тамбурашком оркестру, он је ту традицију наставио, а његов син се школовао на музичкој академији. Иако невелико село, Пољице је још 1946. године имало тамбурашки оркестар и фолклорну групу. Још из дјетињства памте заједничка сијела са комшијама преко границе - наша би се кола смјењивала са линђом, а тамбурица са конављанском лијерицом. До првог села у Конавлима има свега два километра. Сјећају се и да су као дјеца на море ишли пјешке, а до плажа у Цавтату стизали би за два сата хода.

Никола Руњевац нам показује кућу свог знаменитог претка и имењака, имућног задужбинара и дародавца из Америке који је 1927. године обновио манастир Тврдош. „Озидао га је цијелог, из рушевина. Онда је обновио и куповао звона за Петров манастир, Пантелијину цркву, нашу Андријину цркву. Направио на овом караванском путу три чатрње...“

Још је много, увјеравају нас домаћини, пољичких прича и знаменитости вриједних да се прибиљеже. Али времена тек има за још једну. Ону о путу који данас не води никуд, а могао би донијети много и Пољицу и Требињу...

НАЈКРАЋИ ПУТ ДО МОРА

Преко Пољица према предратним плановима требало да буде грађена магистрална саобраћајница према Цавтату, што би био и најкраћи пут од Требиња према мору.

Божо Живанић још се живо сјећа договора представника војске и двије општине и тада извођених радова...

Село на пола пута између Требиња и Цавтата

„Војска, чија је инжењеријска јединица била тада лоцирана у Кумбору, имала је задатак да изврши пробој на преостала три километара трасе, док су требињска и дубровачка страна, свака на свом дијелу, биле у обавези да реконструишу и прошире пут на шест метара - како би то био магистрални пут. Када је овај дио радова завршен, пут је доведен до макадамског нивоа - и могло се њиме саобраћати. Тим путем смо ми ишли у Цавтат а Конављани у Требиње, гдје су се претежно и снабдијевали. Завршени су били и пројекти, али кад је требало да почне градња – дошао је рат...“

Као опомену или подсјетник некоме, у сред села Пољичани су уз таблу са добродошлицом поставили и путоказе са километражом за Цавтат и Требиње. Натпис „Цавтат – 12 километара“ само би збунио неупућене - како са друге стране нема граничног прелаза, макадамски пут на који показује ова табла данас не води никуда. Пољичани се надају да тако неће дуго остати...

ПОЛА МИЛИОНА МАРАКА ЗА ДАЉИ РАЗВОЈ СИСТЕМА

Начелник Одјељења за просторно уређење Града Требиња Ведран Фуртула каже да је вриједност радова на изградњи водосистема за Пољице-Петрово око 125.000 КМ. У оквиру тих радова биће изведено и 14 групних и засебних прикључака за наводњавање, те урађени прикључци објеката на санитарну односно техничку воду.

„Већ сада можемо рећи да смо утрошили око 100.000 КМ за набавку опреме и извођење радова. У врло блиској будућности планирали смо изградити и пумпну станицу за повећање притиска, вриједности око 12.000 КМ, чиме би омогућили да се овај систем стави у потпуну функцију. Надам се да ћемо у току ове године систем предати на употребу крајњим корисницима“, истиче Фуртула.

Он је навео да су у оквиру кредитног задужења Града Требиња планирана и намјенска средстава у износу од пола милиона марака за даље развијање система за наводњавање у осталим требињским селима. Израда пројектне документације је у току.

„Тим средствима смо планирали даље да развијамо системе за наводњавање, примарно оне које смо заправо и изградили у претходним годинама. А подсјећам, до сада је уложено преко 20 милиона марака. Остало је недовршених система, гдје још треба развијати секундарну и терцијарну мрежу. Сигурно ћемо опет на Љубомиру инвестирати, у изградњу пумпне станице. На Зупцима нас чека развој секундарне мреже. Такође, и развој неких других система и подсистема. Рецимо, имамо на Моску ситуацију да су преко удружења набављени цијеви и материјал за 5,4 километра водовода, док се од нас очекује да изведемо земљане радове, односно, прикључке...“