Преузети диплому, каже, а да уз тебе нису они коју су ти живот дали-родитељи, тешко је.

О Билећанину Ђорђији Кашиковићу, активисти и хуманитарцу са великим срцем БУКА је писала прије тачно 5 година. Тада нам је открио да се планира школовати за социјалног радника. Разлог је био више него очигледан - како би могао помагати другима, посебно дјеци без родитеља.

Јуче је Ђорђија оставрио и овај сан- дипломирао је!

На питање како се осјећа на овај велики дана, каже да су осјећања помјешана, те да је он, који увијек има нешто рећи, остао без ријечи које су ових дана више на страни срца и помјешаних емоција.

Преузети диплому, каже, а да уз тебе нису они коју су ти живот дали-родитељи, тешко је.

Као осмогодишњи дјечак Ђорђија је остао без мајке и у таквим животним околностима једноставно је морао раније одрасти. Нажалост пред крај студирања, преминуо му је и отац.

“На самом почетку школовања остао сам без једнога родитеља, а на самом крају образовања и другога. У априлу мјесецу прошле године изненада ми је преминуо и отац у тренутку када сам ја имао 11 испита до краја и завршни. У новембру сам стекао академско звање дипломирани социјални радник. И да десет живота живим никада ништа друго не бих уписао већ социјални рад. Велику захвалност дугујем својој мајци и свом оцу. Диплому посвећујем мајци јер ме је она, иако физички није била са мном, ишколовала са минималном породичном пензијом која ми је била основни и једини извор финансирања за вријеме студија. У мојој дипломи на мјесту гдје пише име родитеља пише име од мајке у знак захвалности и сјећања. И у филму Тома умрла је Љиљана али опет живи дуже од свих нас захваљујући некоме ко је волио и воли тако је и у моме случају. Данас сам пресрећан и препоносан највише на себе”, искрен је овај младић.

Истиче И да је сваки пут до циља тежак, али да је узимајући диплому у своје руке, узео оно што припада само њему И за што се лавовски борио: “Осјетио сам сваки онај положени испит и бол и нервозу у стомаку свако вече пред исти. 51. испит положен је и за мене не могу да размишљам колико је то страница књига, ноћи без сна и литара кафе. Сендвича у пролазу, учења по студетском вешерају, не могу да размишљам о оним сузама са реченицом -не могу ја ово више- и сваком ономе осмијеху када исте обришем и одговору -можеш, можеш итекако можеш".

На питање који су му даљи планови каже да га је живот научио да ништа не планира. Живи за ово данас, јер сутра никоме није сигурно: “Жеља ми је само да будем здрав, за срећу, љубав и све остало ћу се ипак побринути сам”.

Тренутно је Ђорђије на мастер студијама из области Менаџмента у социјалном сектору, а од 1.фебруара ове године запослен је у струци у својству приправника социјалног радника.

"Крај образовања је само формални крај јер човјек се ипак образује док је жив. Образовање тек почиње јер пракса је једно, теорија друго. На крају велику захвалност дугујем родбини и са татине и мамине стране, својим пријатељима и радним колегама, својој љепшој половини и Факултету на коме сам оставио дивне четири године студија. За мене почиње нова епоха живота од кога ћу узети најбоље јер то заслужујем. На крају посебно хвала Богу на свему што ми је дао, а посебно на ономе што ми је узео. И туга је лијепа ко је зна носити, то је благослов од Бога да вјерује у човјека да је изнијети може. Успјех припада онима који вјерују у љепоту својих снова. Живот је заиста диван и треба га волити није свако има срећу ни да се роди”, поручује овај млади човјек.