Градња аеродрома у Требињу и даље изазива сукобе на политичком нивоу. Политичари с хрватског југа оштро се противе овом пројекту, али саобраћајни стручњак Жељко Марушић има нешто другачији став. Његову објаву преносимо у цијелости.

Дубровник, бисер хрватског и свјетског туризма, претежито је зрачна дестинација и управо су лимити Аеродрома Чилипи ограничавајући фактор у перспективи туристичког развоја цијелог хрватског југа, од Пељешца до Превлаке, укључујући Корчулу. Корона криза трансформисала је ваздушни саобраћај и то је додатно, негативно утицало на перспективе развоја туризма у Дубровнику. Модел превоза “Хуб & Споке” (чвориште и извориште) пада у други план, с њиме у историју одлазе авиону мастодонти Боеинг 747 и Аирбас 380.

Наиме, турист који би, на примјер из Бостона, желио полетјети у Дубровник, изабрао би најповољнији локални лет ускотрупним авионом Бостон – Неw Yорк, до великог аеродрома – чворишта, гдје би се потом укрцао у Боеинг 747 или Аирбус А380 и упутио у Франкфурт или Париз, а потом у трећем лету ускотрупним авионом кренуо к Дубровнику. Осим губитка времена и комфора, путници се у двије додатне аеродромске контроле излажу додатним дозама зрачења.

Алтернатива модел “Поинт то Поинт“, директно до одредишта, постаје доминантан – у Детроиту би, уз само једно чекирање, сјео у луксузни и тихи Боеинг 787 Дреамлинер или Аирбус А330нео те након мање од 10 сати слетио у 7600 километара удаљене Чилипе. Ко једанпут искористи тај модел, неће се враћати на “Хуб & Споке – “Немате директан лет Бостон – Дубровник? Имате ли Бостон – Олбиа на Сардинији? Имате! ОК, идем на Цоста Смералду!” Какво мрцварење по аеродромима…

Проблем је што су карактеристике дубровачког аеродрома, дужина , узлетно-слетне стазе 3230 метара и брдовито окружење, на граници карактеристика авиона сериа Боеинг 787 Дреамлинер и Аирбас А330, а неприкладне су за будуће ‘краљеве ваздушне пловидбе”, Боеинг 777 и Аирбус А350, капацитета већег од 400 путника. Управо за њих пројектује се и намјерава градити аеродром у Требињу, коју не треба гледати као конкуренцију за аеродроме у Чилипима и Тивту, него као велику синергијску корист за цијелу регију. Наравно, треба другима бити подстицај за нужна унапређења.

Проблем Аеродрома Чилипи је размјерно велика удаљеност до Дубровника (22,5 км) и неизвјесна перспектива изградње савремене друмске повезнице с Дубровником. Ту лежи додатна предност Аеродрома у Требињу, који је удаљен од Дубровника свега 13 километара.

Еколошка опасност дубровачког подручја, због близине изворишта ријеке Омбле? Заборавља се да за Аеродроме вриједе најстрожи еколошки стандарди, који су под надзором свјетских ваздушних власти. Већи су проблем фекални него технолошки отпади, који се 100 посто рециклирају. Ни најмања интеракција авио текућина и околине није допуштена те се најстроже контролише , јер би утицала на сигурност ваздушног саобраћаја. Пустимо, дакле, и политику и екологију, посебно ускогрудне интересе покривене политичким синекурама и окренимо се бизнису, туристичком и привредном . То је дубровачки и хрватски интерес.

За Дубровник, уз ваздушни и крузерски, велики ће велики утицај имати друмски туризам. А изградња Пељешког моста доноси непроцјењиву корист цијелом хрватском југу, посебно Пељешцу, Дубровнику и Корчули. Због тога би дубровачки градоначелник, прије него почне ламентирати о Аеродрому Требиње требао казати “Хвала ти Милораде за Пељешки мост”.

Пељешки мост је најважнији саобраћајно -инфраструктурни пројект у хрватској историји , који, осим путног повезивања југа Хрватске с матицом, доноси непроцјењиве стратешке предности Хрватске , у односима с БиХ, првенствено у дефинисању статуса и суверенитета над луком Плоче, одређивања морске границе (Велики и Мали Шкој) те уклањању неутемељеног посезања за територијални (морски) излаз на отворено море.

Није се било лако борити с домаћим “стручњацима” и осталим противницима изградње Пељешког моста те квалитетне цестовне повезнице с Дубровником, били су јаки унутарњополитички интереси, уз научноа стручну површност (једностраност) и слуганство, а негативни су утицај , нажалост, сезали до самог државног врха. Некако смо успјелу у томе, али…

Све би било узалуд да није било Милорада Додика, јер уз вето Босне и Херцеговине Хрватска не би могла почети с изградњом Пељешког моста. Босански и “хрватски” (Комшић) представници били су против, али за БиХ-вето требао је и глас Милорада Додика. А он је чак испословао и одлуку Скупштине РС-а, и образлагао како је Пељешки мост стратешки интерес Републике српске. Вјеројатно би Хрватска ипак успјела “сломити“ БиХ блокаду, али без Додика, било би знатно теже и неизвјесније. Стога, какви год политички и остали интереси Милорада Додика и РС-а тада били у питању, требало је и треба, и то првенствено из Дубровника, казати “Хвала!“.

Због тога треба трезвено и објективно анализирати пројект Аеродрома у Требињу, поготово што је то и хрватски национални интерес. Напротив требали бисмо успоставити снажне партнерске односе и понудити суфинансирање Асродромq Требиње, уз могућност хрватских улагања у туристичке садржаје у требињском подручју, односно дубровачком залеђу. Заједно би требало градити и путну повезницу од Аеродрома Требиње до Дубровника (13 км). Симетрично, треба омогућити и партнерима из РС улагање у дубровачки туризам.

Треба прекинути с размишљањем “нека комшији цркне крава”. Зашто није проблем платити 30 посто укупног прихода страним интернетским платформама које доводе туристе у Дубровник, али кад би се 10 посто прелило у босанско-херцеговачки ентитет, који би донио непроцјењиву корист дубровачком и хрватском туризму, е то је већ проблем.

Аеродром у Требињу је од великог интереса за развој дубровачког подручја те наше потицање и помагање изградње је “wин-wин” модел. Паралелно треба интензивирати сва могућа унапређења Аеродрома у Чилипима, посебно изградњу брзе друмске повезнице. Све то осигураће додатни раст туристичког промета у Дубровнику, а посебно у дубровачком окружењу, којем треба прилагодити стратегију дугорочног туристичког развоја.

Дубровачки дневник