Mирко Шаровић, предсједник СДС-а и државни посланик, са супругом Стојанком има шест вриједних некретнина у Београду у Србији које није пријављивао у имовинским картонима. Док он пориче да их има, његова супруга говори супротно.

Мирко Шаровић, предсједник Српске демократске странке (СДС) и посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (БиХ), са супругом Стојанком има два стана, кућу и три парцеле у Београду.

Према њеним ријечима, ове некретнине су стекли од 1997. до 2008. године. Шаровић их никада није наводио у имовинским картонима, иако их је према важећим прописима био дужан пријавити. Имао је четири пута прилику то урадити: 2002. године када је био члан Предсједништва БиХ, 2012. и 2015. када је именован за државног министра спољне трговине и 2018. као посланик у Државном парламенту.

Стан на Дедињу једина је некретнина коју брачни пар Шаровић има у сувласништву, док су стан на Врачару у центру Београда, кућа и три земљишне парцеле на Звездари укњижене на супругу.

Стан од 39 квадрата се налази у троспратној згради, окруженој зеленилом у мирном крају Дедиња – јавности познатом дијелу главног града Србије по раскошним вилама и модерним зградама у којима живе познате личности. Према земљишним документима, они овај стан имају од 2006. године. Презиме Шаровић стоји на једној од плочица на интерфону.

Он је порицао да са супругом има ову некретнину, покушавајући да избјегне разговор са новинарком Центра за истраживачко новинарство (ЦИН). Негирање је наставио и након што му је новинарка показала документе о власништву.

„Са њом немам ништа, ја ништа“, кратко је одговорио, додавши да у Србији и Београду на свом имену нема имовине.

Шаровић није хтио говорити ни о другим некретнинама које његова супруга има у Београду, додавши да у њено име не жели говорити. Међутим, Стојанка Шаровић је, за разлику од супруга, признала да заједно имају стан на Дедињу и да су га купили уз помоћ његовог стрица: „Ту нам је син становао док је студирао, док се школовао горе. То је било највећим дијелом и поклон од супруговог стрица који живи већ педесет година у Јужној Африци.“

Тврди да сада имају два стана и да су кућу са земљиштем продали. Према њеним ријечима, некретнине у овом граду посједују још од краја деведесетих година, објашњавајући да се не може сјетити тачних година када су их појединачно стицали и продавали. О купопродајним цијенама није жељела говорити. Из србијанског катастра су, такођер, одбили новинарима доставити ове податке.

Годинама скривана имовина у Србији

Кућа на Звездари била је прва некретнина коју су Шаровићи стекли у главном граду Србије. Ово насеље, једно од популарнијих и мирнијих насеља у Београду, смјештено је близу центра града. У то вријеме њен супруг је био градоначелник Источног Сарајева.

Шаровићева супруга је за ЦИН рекла да је кућу изградила заједно са братом. Према њеним ријечима, грађена је током 1997. и 1998. године па „после прешла на мене и онда сам ја продала ту кућу“.

Уз овај објекат биле су и још три парцеле земљишта. Ове некретнине све заједно, каже Стојанка, биле су површине нешто веће од 400 квадрата. Иако се у земљишним књигама и даље води као власница, тврди да је сву имовину на Звездари продала, али да због компликованих имовинско-правних односа још нису укњижени нови власници.

Заједнички стан брачног пара Шаровић у елитном насељу Дедиње друга је некретнина коју су стекли. Према подацима Регистра цијена непокретности, доступних на страници србијанског геодетског завода, цијена квадрата у овом дијелу Београда данас вриједи најмање 3.800 марака.

Стојанка тврди да се лако може доказати поријекло новца којим су купили овај стан: „Највећим дијелом, то се може провјерити и преко мог девизног рачуна, су тих неких можда седам-осам година (…..) гђе је новац долазио за школовање и за смјештај за рјешавање смјештаја за старијег сина, пошто стриц није имао ђеце.“ Рекла је да овај стан сада издају.

Сљедећа купљена некретнина у Београду је стан на Врачару. Стојанка каже да су новац од продаје куће уложили у куповину овог стана у којем данас живи њихов син. Није могла да се сјети да ли је купљен 2006. или 2008. године. Стан је удаљен око 150 метара од „Храма Светог Саве“, највеће православне грађевине у Србији. Због свог грађевинског и религијског значаја који храм има, ова локација је једна од најпопуларнијих и најпосјећенијих у граду. Цијена квадрата, према подацима Регистра цијена непокретности, у овом дијелу града данас вриједи у просјеку 4.000 марака.

Законска обавеза пријављивања имовине

Према Изборном закону БиХ и Закону о Вијећу министара БиХ, сваки изабрани кандидат и државни министар дужан је пријавити укупан износ и извор прихода из претходне године те сву имовину: куће, станове, земљишта, предузећа, пословне просторе и аутомобиле.

Дужни су пријавити и уштеђевину, износе на банковним рачунима, затим вриједности дионица, обвезница као и дуговања. Осим своју, изабрани политичари су дужни у картонима које предају Централној изборној комисији (ЦИК) пријавити и имовину чланова најуже породице.

ЦИК не провјерава садржај имовинских картона нити је предвиђена санкција за непотпуно или лажно пријављивање имовине.

ЦИН је прије двије године писао да Шаровић у имовинском картону који је предао ЦИК-у у марту 2019. године није пријавио ни кућу коју има његова супруга у Источном Сарајеву. Навео је само да посједује половину куће у овом граду, остале некретнине је изоставио пријавити.

Његова супруга каже да није упозната шта је наводио у имовинским картонима и да имовину у Србији нема разлога скривати: „Сматрам да није било никаквог разлога да не попуни“.

Мирко Шаровић је члан СДС-а од оснивања, а предсједник Странке од 2019. године. Током политичке каријере био је градоначелник Источног Сарајева, потпредсједник па предсједник Републике Српске, а затим и члан Предсједништва БиХ. Високи представник у БиХ Паддy Асхдоњн 2003. године забранио му је политичко ђеловање због непоштивања Дејтонског споразума. Због оптужби за организовани криминал и злоупотребу положаја ухапшен је 2005. и годину дана је провео у притвору. Ослобођен је оптужби и од државе је наплатио одштету у износу од 100.000 марака.

Високи представник у БиХ Валентин Инцко 2011. године доноси одлуку којом му дозвољава политички ангажман. Од тада је два пута био министар спољне трговине и економских односа, а од 2018. је посланик у Државном парламенту.