Први и сваки наредни сусрет дјеце са учитељицама и учитељима памти се за живота. Остаје урезан у сјећању, надајмо се увијек и једино као предивно искуство. Као доживљај љубави, разумијевања, конструктивне критике, топлог осмијеха и оног чудесног благог додира по коси, као подстрека и награде сваком малом човјеку који се налази баш у тој учионици испред те једне одрасле особе. Оне, која треба да буде колико наставник, толико и пријатељ.

У времену када се живи другачије, искрено радује спознаја да учитељице вриједне дивљења и данас постоје. Учитељице, за какве смо некада знали. Да се међу малишанима у школским клупама налазе оне, одрасле и велике, са душом дјечијом и срцем које куца за свој позив. 

Јер, „Путева има триста да се оде из детињства, а само се ретки сете да остану вечно дете“, записао је Мирослав Мика Антић. И управо овај стих највјерније описује Радмилу Милидраговић и Наду Брњош, професорице разредне наставе, које у основној школи „Јован Јовановић Змај“ раде годинама. И саме су мајке, а поред посла у школи и посвећености властитој дјеци, немјерљиво се дају и кроз ваннаставне активности. 

Покренуле су прије четири године радионицу под називом „Радозналци“, коју одржавају у кругу школе, на коју долазе дјеца узраста од три до 10 година. Док нам причају о свој њиховој дјеци, како их с љубављу називају,  имамо осјећај да се баш у том тренутку налазимо на једној од ових занимљивих радионица. Срдачност, енергија, осмијех и непосредност којима зраче ове двије жене, те снажна бујица креативности, главни су зачини зашто су „Радозналци“ толико посебни.

Радмила Милидраговић

„Пројекат смо покренуле 2018. године. Хтјеле смо да смислимо нешто како да дјеци, па и нашој, испунимо вријеме током љетног распуста. Осмислиле смо активности и тако су настали „Радозналци“. У почетку смо биле уплашене како ће дјеца и родитељи препознати тај наш рад, да ли ће прихватити наше идеје и како ће све то испасти. Већ са првом радионицом смо схватиле да смо се беспотребно бринуле. То љето прије четири године било је незаборавно! Дане и ноћи смо проводиле правећи реквизите у школи, а дјеца су сваки пут била одушевљена“, започињу са нама причу, евоцирајући успомене насвоје прве кораке у свијет маште и едукације.

Како нам кажу, на основу њиховог дугогодишњег рада, радионице су првенствено покренуле да интересантне теме прикажу дјеци на занимљиве начине, другачијеу односу како се обрађују у вртићуи у школи.

„Циљ нам је био да свака радионица буде другачија од претходне, да понуди садржаје дјеци непознате, а ако су им познати, са детаљима са којима се прије нису сусрели. Такође, радимо на развијању брзине размишљања, повезивања и закључивања, на развијању координације покрета и моторике, креативности и социјализације код дјеце. Свака радионица је тематска и прилагођена њиховом узрасту“.

Оно што је важно истаћи је да ове двије учитељице, креативним радионицама славе учење, али и игру, одмор, забаву и дружење. Није им тешко да од картона, папира, дрвета и било којег другог материјала праве животиње или неке друге облике, како би дјеци на што оригиналнији начин дочарале свијет.

Како им је свака радионица различита, другачији су и реквизити које праве. Тако су од картона израђивале дивље животиње и морски свијет, од бидона и боца домаће животиње и „Веселу фарму“, те пред дјецу доносиле занимљивости о томе.

Нада Брњош

„Сваку радионицу почињемо са причоми реквизитима које смо припремили.Затим дјеца праве свој рад на дату тему.Такође, кроз сваку радионицу провлачимо и музику са кореографијом, гдје они науче те пјесме и кораке. На крају им обавезно приредимо разне игре  у којима највиже уживају.Дакле, то је заједнички рад који нас све увесељава“.

И баш та радост, оно је што ове двије учитељице чини фасцинантним. Бити дио тог малог, неисквареног и искреног свијета и више је него довољна мотивација да сваки пут изнова из себе извлаче свупотиснуту креативност.

„Приликом осмишљавања радионица пратимо актуелне трендове у дјечијој едукацији и паметној забави, настојећи да будемо корак испред и осмислимо нешто оригинално и своје. Унаш кутак доносиле смо сламу за фарму. Преко пластичне рукавице училе дјецу како се музу краве, а умјесто млијека помијешале смо бијелу темперу са водом. Драматизовале смо и причу „Три прасета“. Урадиле цијелу кореографију, а малишани су глумили. Сврха те радионице била је и да их научимо култури понашања. Подијелиле смо им карте и училе како се понаша током представе, а потом их позвале на сцену. Увијек им дамо простора у радионици да они буду главни актери, да се осјете битним за све што радимо“.

Оно што ове радионице такође чини посебним је и тај први сусрет са дјецом, када свакоме од њих на почетку пруже прилику да се упознају и представе. А када од другара и учитељица добију аплауз, како нам причају, то дјецу нарочито мотивише, не само да се отворе, него и да осјете да ту припадају.

За четири године, колико „Радозналци“ постоје, кроз радионице је прошао велики број дјеце. Предиван је осјећај, кажу нам, када сретну све оне који су сада порасли, а још увијек нису заборавили ниједну на којој су учествовали.

Зато не чуди да је интересовање малишана велико. Међутим да би радионица била квалитетна, принуђене су на ограничен број и највише их у датом моменту може бити до 25.

„Радионице одржавамо у продуженом боравку наше школе.  Желимо да радимо како треба, а да бисмо у томе успјеле, то захтијева доста времена, припреме и оптималан број дјеце. Треба све осмислити, направити реквизите, припремити простор да све буде на вријеме спремно. Ту је пуно активности, брзо прелазимо из једне у другу јер та динамичност дјецу окупира. Ако осјетимо да дјеци пада пажња мијењамо одмах курс, укључујемо нешто друго. То је та слобода радионице коју дјеца немају на редовним часовима, а нама употпуњује наш креативни рад. Волимо и да комбинујемо простор унутра и у дворишту, да су дјеца активна и да у свему учествују. Обавезно их слаткишима наградимо за све што су урадили и дали себе да радионица буде квалитетна“.

Оно што „Радозналци“ још покрећу је енергија размјене искустава, гдје, ове учитељице питају дјецу шта им се допало, а шта није.Поред свега наведеног, ово је тако важан моменат за свако дијете. Спознаја да је њихово мишљење битно и уважено!

„Они су нам велики критичари и помажу нам да све изгледа како треба. Тај тренутак кадаукључите дијетеи оно изрази своје мишљење је величанствен! Која је то срећа јер су битни и њихов став је признат. То је немјерљиво! С друге стране, пошто су нам дјеца различитих узраста учимо их да помажу и пазе једни на друге, што развија другарство. Учитељица је много важна за дијете и потребна је љубав према дјеци за овај посао. Сачувале смо изгледа то дијете у нама, што је битно за нас одрасле, посебно у овом послу. Живот ломи крила и дјеци треба дати вјетар у леђа одмалена. То су мали људи, препуни тананих емоција које треба његовати а њихове афинитете стимулисати и подржавати. Ово је за нас једно предивно иксуство и обогатило нас је у сваком смислу. Тешко се ко усуди на овакво нешто. Потребно је много рада, креативности, флексибилности, љубави. Све док ову енергију осјећамо ми ћемо ово радити“, усаглашени су ставови ових предивних и јединствених учитељица.

Неуморне у свом заносу и разиграности, управо су почеле четврти, љетни циклус „Радозналаца“. Прва у низу радионица одржана је 29. јуна, а слиједе још три 6, 13. и 20. јула.

„Дјеца се могу пријавити на фејсбук профил „Радозналци“. Припремиле смо радионице тематски повезане, о љету и једва чекамо све наше нове сусрете! Знамо да нам се и наши малишани радују јер су нас многи родитељи питали када ћемо почети. Жељно их ишчекујемо!“

И премда и Нада и Радмила имају своју дјецу и многе приватне обавезе, очарава њихова мотивација да раде и преко распуста. Како нам рекоше, то их испуњава и оплемењује, то је љубав, а не посао. Извлачећи из себе и оно за шта понекад не знају да посједују, сатисфакција им је без конкуренције. А упознавајући себе, постају боље и у својој професији, а онда, неупитно, и за све своје ученике!

ДОГОДОВШТИНЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ

„И у току припреме и на самим радионицама имали смо много догодовштина. Знале смо се занијети у раду и уз смијех остати до јутра лудо се забављајући, смишљајући нове идеје, правећи све што је потребно. То је нама права забава. Знамо да радимо нешто корисно и да ће сви наши малишани од нас отићи пуни приче и свега новог што су научили. Било је пуно тема које смо обрадиле. За „Одлазак у свемир“ смо правиле ракету и кад смо је испаљивале, први пут је завршила у жбуњу, а из другог смо успјеле.И ми и дјеца смо се толико смијали тој ситуацији. Обрађивале смо и тему „Занимања“ и било нам је симпатично како су готово сва дјеца рекла да када порасту желе да буду полицајци. 29. јуна смо поновиле „Гусарску авантуру“, нашу прву радионицу, која је опет изазвала огромно одушевљење!“

НАЈЉЕПШИ КОМПЛИМЕНТ

„Током школе радимо хуманитарне радионице за наше удружење „Дјеца дјеци“ заједно са другим колегама. Тако смо ове године припремали „Васкршњу радионицу“, на којој је учествовало 120 дјеце, а циљ је био прикупљање новца за одлазак на екскурзију. Жељели смо и успјели да скупимо новац за дјецу из наше и из друге двије школе. Родитељи су нас стално питали када ћемо кренути са „Радозналцима“, као и дјеца која сада имају млађу браћу и сестре. И ево нас, ту смо! Најљепши комплимент је онај дјечији, када нас питају могу ли још остати на радионици или када ће нова? То је нама највеће задовољство.Бескрајно се радујемо новој прилици за дружење“, кажу углас Нада Брњош и Радмила Милидраговић.

ИГРАЧКА СЕ МОЖЕ И НАПРАВИТИ

„Саме правимо све реквизите и трудимо се да материјал буде свима доступан. Користимо папир, картон, дрво и нешто мало пластике. И то је још један од наших циљева, да правимо нешто што и дјеца могу правити кући, да их научимо да играчка није само оно што секупи. Учимо их очувању природе и обично користимо материјале који семогу наћи у природи. Свако дијете добије реквизит који носи кући, а имамо и онај који остаје као успомена на ту радионицу. Све што радимо претварамо у тренутак којим дјеци показујемо шта се све може постићи маштом!“