Сваке године, Фонд за младе таленте Републике Србије награђује, између осталог, и најуспјешније студенте завршних година основних студија као и студенте на мастеру. Овогодишњу награду „Доситеја“ је добило њих 1540. Поред финансијског момента, за све наше саговорнике ова награда има много већу сатисфакцијску вриједност. Изузетна част је била упознати неколико Требињаца, добитника овог престижног признања. Тачније, петоро успјешних младих људи. Међутим, није искључено да међу награђенима има још наших суграђана с обзиром да су Херцеговци познати по својој љубави према науци.

Причу о ових пет добитника Доситејеве награде започињемо са причама Тијане Бабић и Лазара Радана који су завршили Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду. Једно је студирало смјер Српске књижевности и језика, а друго смјер Историје. Обоје су одабрали позив професора у жељи да подучавају и преносе своје знање и љубав на будуће нараштаје. Иако су свјесни да се данас није лако запослити у школи, и у Тијаниним и у Лазаревим очима се види љубав коју осјећају према свом позиву, а у ријечима се осјети жар и жеља да људи схвате колико је рад у просвјети битан. И Тијана и Лазар су двије године заредом добили Доситејеву награду, обоје су на мастер студијама и остало им је само да одбране мастер рад и тим чином званично постану професори, једно Српске књижевности и језика, друго Историје.

Сада, да пређемо на њихове појединачне приче и сазнамо нешто више о овим младим и перспективним људима, спремним на све изазове које ће живот тек да стави пред њих.

Кроз благи осмијех, и даље видно узбуђена, Тијана каже да се потпуно исто осјетила као и прошле године приликом додјеле Доситеје. Тo је веома тешко описати ријечима.

„Осјећај кад сам дибила Доситејеву награду био је срећа, а и понос. Прије свега јер су се рад, труд, учење и залагање заиста препознали. Добила сам је и прошле и ове године тако да ми је то био подстрек да наставим да се трудим и на мастеру. Међутим, најдраже ми је то што та награда представља вид захвалности мојим родитељима, на тај начин сам жељела да им покажем да заиста цијеним то што су ме школовали и што су ми све пружили. Највећу подршку су ми пружили приликом избора овог факултета који можда није економски перспективан као неки други. Ипак, нису имали ништа против да га упишем. Напротив, они су ме подржали и рекли да не треба да бјежим од себе, да треба да студирам оно што заиста волим и желим“, искрена је Тијана која је дипломирала са просјечном оцјеном 9.65, док јој је на мастер студијама просјек 10.

Тијана Бабић

Тијана се ниједног тренутка није покајала што је за себе изабрала студије Српске књижевности и језика, али да би одговорила на питање зашто је то уписала морала је да се врати у период основне школе и помене своју учитељицу Симану Томашевић.

„Мислим да је то била једна сјајна учитељица, старог кова, која је са нама много разговарала, прије свега родитељски и доста је замијенила родитеље у том одгоју. Дјеца проведу много времена у школи и то вријеме треба да буде квалитетно. Она нас је научила основним стварима, од тога како да одемо у зборницу по креду до неких много важнијих животних ствари и мислим да се њени ђаци могу препознати у овом граду. Тако долазимо до тога да ми је она развила ту љубав према лијепом изражавању, рецитовању, писању, читању. Сјећам се да је увијек задавала домаће задатке гдје је требало да се пише и то сам сама радила, мама никада није хтјела да ми помогне и сада сам јој захвална“, присјећа се Тијана своје учитељице и наставља „Затим смо кренули код наставника и посебно бих истакла наставницу у шестом разреду, Сабиру Вулић, и наставницу у Гимназији Олгицу Цице. Оне су заиста утицале да изаберем овај факултет за себе и на њега не гледам као на посао него као на позив. Сматрам да су професори заиста веома значајне личности у формирању погледа било ког појединца“.

Међутим, српска књижевност није једино што је ову свестрану дјевојку интересовало. Ту је била и молекуларна биологија, конкретно ју је, како каже, занимала генетика. Међутим, мајка је била тај тас на ваги који је превагнуо у корист српске књижевности рекавши јој да не бјежи од себе, да упише оно што заиста жели и у чему ће искрено уживати. Очигледно је да је Тијанина мајка била у праву кад је процијенила да је књижевност истинска љубав њене кћерке јер без љубави не би дошао ни просјек изнад 9, а ни Доситејева награда.

Ова посебна дјевојка планира да остане у Новом Саду премда јако воли Требиње и о њему свима радо прича. Жеља јој је да ради у школи, али се, како истиче, не би разочарала ни да се бави новинарством.

„Вољела бих да радим у школи зато што стварно мислим да је то у мом случају позив. Уживам у раду са дјецом и сматрам да сам неко ко на добар начин зна да пренесе знање тако да планирам да конкуришем за мјесто професора у некој школи.  Рецимо, радила сам у некој школици приватних часова гдје се ученици спремају за матуру из свих предмета. Ја сам их конкретно спремала из српског и то ми је заиста било драгоцјено искуство. Није ми било напорно да се припремам и држим часове. И дјеца су ме лијепо прихватила, мислим да са њима лако успоставим другарски однос, али да ту опет постоји одређена доза ауторитета“, говори будућа професорица књижевности о својим плановима и жељама,а кроз благи осмијех, поносна на своје ученике каже како су сви сјајно урадили пријемни испит и уписали школе које су жељели.

ДЕЦЕМБАР

„Креативна сам особа тако да у слободно вријеме волим да цртам. Заиста ме испуњава тај креативни рад па можда завршим неки курс за украшавање торти и колача. Такође, волим да пишем пјесме мада сам прије много више писала прозу“, каже Тијана, а пјесма "Децембар" је само једна од многих које је ова дјевојка написала.

ДЕЦЕМБАР

I

Бол обољела болом.

Уздаси опустили поља.

Увело

Тражим те, мрак је.

II

Безличје обезличило ријечи

Загрљај плеше с тугом.

Увело

Тражим те, зора је.

III

Ехо надглашава ехо

Бјежи у празно, даљине гутају.

Увело

Тражим те, јутро је.

IV

Мрак замрачио зору

Зора озарила јутро.

Јутро ојутрило довијека, у круг.

Нема те, гдје си?

 
Свих пет година колико су јој трајале студије Тијана је била члан драмске секције Филозофског факултета. Иако је јако уживала изводећи разне представе, никад није имала амбиције да се бави глумом.

„Одиграли смо, направили и изрежирали четири представе, имали смо преко 30 извођења од којих је било и гостовања. Гостовали смо на Филозофском и филолошком факултету у Осијеку и у Загребу. Вјерујем да би било и много више гостовања да нас није задjесила корона, тако да нас је то омело“, завршава причу Тијана која сматра да јој књига пружа најбоље уточиште и да њој може да се врати било да је срећна или тужна.

Као и Тијана, и Лазар је велики заљубљеник у свој позив. Кад прича о историји то ради са великом љубављу, са увјерењем да је изабрао прави позив за себе, као и са реченицом „када бих радио у школи, у неком Институту или у Архиву, мислим да са посла не бих долазио уморан“.

Доситејева награда је само једна у низу награда и стипендија које је добио, али сваки пут се изнова осјећа поштовано, цијењено и узбуђено.

Лазар Радан

„Осјећао сам се врло поносно када ми је уручена Доситејева награда, просто вам буде драго кад се неко сјети да вас награди за нешто што сте радили све те године. Добар период мог образoвања сам провео читајући у читаоницама и учећи. Доситеја је велика сатисфакција за то, добио сам је двије године заредом и осјећао сам се јако поносно и испуњено јер она није само награда у виду финансијске награде већ у виду сатисфакције јер носи име по великом Доситеју Обрадовићу. Додијељена ми је свјечано, са плакетама. То је пола сата или сат када се ви осјећате јако битно, када вам сви кажу да рачунају на вас, да су поносни на вас и да им је драго што сте дио најбољих“, прича овај двадесетчетверогодишњак из чијих ријечи се заиста види да је факултет који је изабрао његов позив јер се толико љубави према некој науци ријетко може запазити код младог човјека.

Лазар је овај факултет изабрао првенствено због тога што његова породица има прилично богату историју. Његови прађедови, како сам воли да каже, су били официри војске и то је породична традиција. Како се о тој историји увијек причало у кући Радана, Лазар је од малих ногу то слушао и тако се и опредијелио чиме жели да се бави. У средњој школи је на Републичком такмичењу из историје био први и то сматра својом картом за улазак на факултет за историју.

„Мислим да сви студенти имају право на ревизију мишљења, али, у овом тренутку, историју бих поново уписао. Просто сам завршио факултет који волим. Са финансијске стране свом дјетету никад не бих дао да упише историју зато што је апсолутно немогуће наћи посао. Историја је апсолутно неперспективна, али има многе погледе да буде перспективна, са Институтима, Архивима, Музејима, Збиркама, Задужбинама, средњом и основном школом, факултетима...“.

Иако му је три године обећавано да ће остати на факултету као асистент, то се на крају није десило. Међутим, Лазар свакако планира да упише докторске студије на свом факултету у Новом Саду, али би по завршетку студија волио да се врати у Требиње.

Осим што је завршио историју, овај младић има и диплому ТИМС-а, односно Факултета за спорт и психологију на ком је завршио курс за оперативног тренера каратеа који подразумијева осам најбитнијих предмета да би неко могао да буде тренер - да разумије моторику, тактику, физиологију, анатомију и остало. Ове године је званично постао лиценцирани тренер каратеа са републичком лиценцом са којом може да буде тренер у обичном клубу, селектор репрезентације...

„Почео сам да тренирам карате у Клубу борилачких спортова у Требињу, код тренера Миће Милића и од тог дана сам у каратеу. Имао сам једног другара који је тренирао и просто ме је заинтересовао кимоно, појас, боје, све остало. Почео сам да тренирам довољно одрастао да могу да разумијем шта се од мене тражи. На карате сам кренуо из разоноде и било ми је заиста занимљиво, имао сам коректан однос са тренером који је један од најбољих људи које сам упознао у животу. Отворио ми је пут у све то, јако ме је цијенио и поштовао и њему дугујем све моје образовање у каратеу“, присјећа се овај млади каратиста својих почетака.

„У Карате клубу 'Соко' у Новом Саду сам почео своју карате каријеру. То је клуб који има традицију од 44 године рада и некад се звао 'Партизан'. Ту сам почео да тренирам 2018. године и отад сам у клубу с тим да сам прије 3 године лиценцирао за судију па сам двије године заредом био републички судија са националном лиценцом. Прошле године сам одлучио да се почнем бавити тренерским послом. То може да буде прерано за неког ко има 23 године, али у каратеу није. Ја имам звање мајстор каратеа први дан, имам црни појас и сасвим потребан спектар вјештина и способности да могу да држим тренинге. Од прошле године сам у мом матичном клубу у Новом Саду тренер“.

Лазар је био члан Парламента факултета двије године као и скоро свих волонтерских организација, од представљања факултета на сајмовима до уписа нових студената. Овај свестрани момак је такође учествовао у свечаној академији „Понос“ поводом обиљежавања 100 година од присаједињавања Војводине Србији. Поред свих својих успјеха и достигнућа, Лазар скромно каже да је најпоноснији на чланство у хуманитарној фондацији “Свети Вукашин” чији је редовни члан. Такође, члан је и Задужбине кнез Мирослав Хумски и Удружења Срба, Херцеговаца и пријатеља у Новом Саду.

ПУБЛИКАЦИЈЕ И РАДОВИ

Посебно изненађење је била информација да је будући професор историје објавио шест радова током свог школовања. Осим што говори енглески и њемачки, чита и готицу односно њемачки брзопис из 17. и 18. вијека која изгледа као ЕКГ. „Само знаш правила и читаш“, скромно ће Лазар. Објавио је и један рад о њој, о помоћи српске војске из Срема Хабзбуршкој војсци.
Овај млади историчар је добио толико награда да нема сумње да ће успјети да се избори за своје мјесто под сунцем. Добитник је награде Универзитета у току прве године студија, награде за најбољег студента Филозофског факултета за 2021. годину. Једна од најдражих награда му је награда Матице српске из задужбинских фондова која нема материјалну вриједност, али има значај у виду сатисфакције.

Да је Лазар одличан студент потврђује и то што је добијао стипендију Града Требиња за другу, трећу и четврту академску годину, а током мастер студија је имао стипендију фонда др Милан Јелић. У Србији је, осим Доситеје, имао Републичку стипендију коју додјељује Министарство просвјете, науке и образовања.

Једна од добитница Доситејеве награде је и Гордана Марков, студенткиња Електротехнике и рачунарства на Факултету техничких наука у Новом Саду. Овај смјер се популарно назива Е1.

Доситејеву награду је добила као студент четврте године и како каже, том приликом је била јако узбуђена. То не чуди јер је ова награда сасвим сигурно један од највећих показатеља колико се цијени нечији рад и труд.

Гордана Марков

Како ова одлична студенткиња истиче, она је показатељ да се исплатило све што је радила протеклих година и част јој је што је била дио тако величанствене церемоније.

Када је избор факултета био у питању, Гордана се није двоумила ни тренутак. Електротехника је била једини избор и није се покајала, сигурна је да је љубав према овој професији искрена и права..

„Има више разлога зашто сам одабрала Е1. Прво, ја сам трећа генерација инжењера у својој породици, мајка ми је инжењер електротехнике, отац инжињер машинства, а деда по мајци инжењер грађевине. Друга ствар је љубав. Мислим да је љубав најбољи покретач јер је искрена, нема скривених мотива. Када је нешто тако искрено, вријеме које се уложи у нешто што заиста волиш не пада тешко, а онда и награда за сав тај труд не може да изостане“, каже искрено будућа инжењерка.

Гордана је, такође, љубитељ музике. Ишла је у Основну музичку школу и свирала гитару. Међутим, музика је никад није заинтересовала у тој мјери да јој се потпуно посвети. Често свира за своју душу и кад се окупе укућани љети на вечери. Занимљиво је и то да ова дјевојка пуна ведрине говори и три језика – енглески, њемачки и италијански.

Када пожели да се опусти и напуни батерије, одлази у шетњу. Ова двадесеттрогодишњакиња воли природу и зеленило, да трчи и брзо хода. Посебно истиче да је одувијек вољела шетњу по Фрушкој гори.

Иако јој је понуђено мјесто асистента на Факултету техничких наука и планира и мастер студије да упише, дугорочни план јој је повратак у родно Требиње.

„Вољела бих да се на неки начин одужим свом граду. Током школовања сам од Града Требиње добијала стипендију за дефицитарна занимања, а сад има и путовање за најбоље студенте на које се надам да ћу отићи“, прича кроз осмијех пуна позитивне енергије.

Ова ведра дјевојка каже да јако воли да путује, а стипендије које добија јој то и омогућују.

„У вријеме короне сам обилазила Србију и Босну и Херцеговину и фасцинирана сам колико ми имамо природних љепота, а увијек тежимо томе да одемо у иностранство“, закључује Гоца, како је зову укућани и пријатељи.

Попут Тијане која је завршила књижевност, Тодор Ружић је такође заљубљеник у писану ријеч премда студира биохемијско инжењерство на Технолошком факултету у Новом Саду.

Тодор Ружић

„Вјеровали или не, биохемијско инжењерство није било мој први избор. Гајим велику љубав према писању и књижевности. Међутим, увидио сам да су друге студије, прије свега природне науке, доста перспективније. Тада је кренуло сумануто откривање других факултета, које се завршило са Технолошким факултетом, гдје сам одлучио да упишем биохемијско инжењерство. И дан данас сматрам да сам направио добар избор“, каже нам овај двадесеттрогодишњак, љубитељ писане ријечи који, поред тога што воли да чита, једнако воли и да пише, првенствено прозу и то кратке приче.

Иако је апсолутно јасно да Тодор има висок просијек и да је Доситејеву награду могао да очекује, ипак је, како сам каже, било потребно да прође неко вријеме прије него што је постао свјестан какву је награду добио. Тад је, као и сад, био јако узбуђен.

„Ако бих сада рекао да већ имам тачно одређене планове за будућност, слагао бих. Међутим, упис мастера на мом факултету је неизбјежан. Послије тога, надам се неком даљем усавршавању у иностранству као и истраживачком раду“, каже овај младић жељан знања и усавршавања.

И пети добитник Доситејеве награде из Требиња је Сара Хамовић. Завршила је Медицински факултет у Новом Саду, смјер Интегрисане академске студије медицине које трају шест година.

„Приликом додјеле Доситејеве награде осјећала сам се заиста посебно, цијењено и поштовано. Дивно је кад вам говоре да вјерују у вас, да у младе треба да се улаже како би остајали на нашим просторима, заправо вам дају вјетар у леђа. Тај осјећај је стварно тешко описати јер није мала ствар бити међу 1500 најбољих у држави“, каже Сара која је студије завршила са просјеком 9.74.

Сара Хамовић

Иако бисмо очекивали да је студенту са тако високим просјеком медицина у генима, у Сариној ни ужој ни широј фамилији се нико не бави медицином. Изгледа да је ова докторица ријешила да она буде зачетник будуће породичне традиције.

„Прва сам у породици која је уписала медицину и то је било велико изненађење за моје родитеље, мада и за мене саму. Одувијек сам вољела медицину, али нисам била сигурна да ћу баш то уписати. У основној и средњој школи су ми сви предмети ишли и увијек сам била отворена за све опције. Читав живот сам се бавила музиком. Поред Гимназије, завршила сам и Основну и Средњу музичку школу и имам осјећај да су некако сви мислили да ћу ићи у том смјеру. Међутим, када сам размислила одлучила сам да је мој избор медицина. Било ми је јасно да је тешко, али сам вјеровала у себе и да ја то могу“, каже ова изузетна дјевојка која се није покајала што је кренула овим путем и одлучила се да помаже људима.

Како Сара истиче, у почетку јој можда јесте фалило предзнање које би имала да је ишла у средњу медицинску, али брзо је успјела то да надокнади захваљујући радним навикама које се стичу у Гимназији.

Сара тренутно заслужено одмара у родном Требињу, али у њему неће бити њена стална адреса. План јој је да остане у Новом Саду и стажира шест мјесеци након чега слиједи државни испит и запослење. Нада се да понуде за посао неће изостати.

„Што се тиче мојих планова за будућност и специјализацију, чини ми се да бих се у многим специјализацијама пронашла. Међутим, нешто што бих  тренутно жељела јесте радиологија. Такође, у обзир долази и педијатрија, интерна медицина, можда пулмологија или кардиологија, па и гинекологија. Себе не видим у хируршким гранама. Радиологија је тренутно број један, свиђа ми се што је права дијагностичка грана. Да би се њоме бавио треба да будеш добар дијагностичар, љекар који то одабере мора да буде детаљан. Ја много обраћам пажњу на ситнице и мислим да бих се одлично показала као радиолог“, каже Сара, али је уједно сигурна да шта год одабере или добије за специјализацију да ће посао обављати најбоље што може.

Сара је поред награде Доситеја добитница и награде Универзитета у Новом Саду и Медицинског факултета у Новом Саду за постигнут изузетан успјех.

Уз сав свој рад и труд, ова дјевојка је свјесна да не би била то што јесте да није било безусловне подршке коју јој је пружила породица. Посебно истиче колико је срећна што јој и брат студира у Новом Саду јер се тако не осјећа усамљено и удаљено стотинама километара од куће и родитеља.

МУЗИКА ЈЕ САДА ХОБИ

„Иако сам свирала флауту и клавир, увијек сам више вољела пјевање. Њиме сам се највише и бавила. Пјевала сам по разним дјечијим фестивалима у Херцеговини, Републици Српској и Србији. С обзиром да су ти фестивали за млађе генерације, отприлике до 16. године, престала сам да их посјећујем. Када сам уписала факултет рекла сам себи да немам времена и за пјевање и то је остало на томе“, каже ова свестрана дјевојка која је и члан Удружења Срба, Херцеговаца и пријатеља гдје се друже, имају заједничке представе у којима оживљавају традицију и представљају херцеговачке обичаје људима у Србији.
Веома нам је драго што смо имали прилику да упознамо ових петоро младих људи, толико различитих, али на неки начин и сличних. Пуни ентузијазма, жељни знања, учења и усавршавања, спремних да се изборе за себе, своја увјерења, професије, да дају свој допринос друштву, да изађу као побједници из многих животних борби. Јер, они су најбољи међу нама, амбициозни и перспективни.