.jpg)
.jpg)
Иван Ајвазовски Чесменска битка (1848). Ајвазовски је на овом платну представио једну од главних битака Прве архипелашке експедиције (1769-74), у којој се Марко Војиновић прославио као капетан брода „Ауза“.
Мало ко зна да су Војиновићи, цвијет српског средњевјековног племства били господари Требиња и околине, али и да су били преци Марку Војиновићу, једној од најзанимљивијих личности у историји руске морнарице и утемељивачу руске Црноморске флоте и Владимиру Војиновичу, руском писцу и бившем совјетском дисиденту. Марко је за своје заслуге добио велико имање на Криму, на које су имали право само Војиновићи православне вјере. И сада се дио обале код Севастопља зове његовим именом. Бројни потомци Војиновића данас живе у Русији.
Рођен је 1750. године у требињској властеоској породици Војиновић у Херцег Новом, Марко ће касније у служби код царице Катарине Велике дати огроман допринос у борби Русије са Турском, гдје је учествовао у највећим поморским биткама тог времена – опсади Бејрута, руској колонизацији обала Каспијског језера…Био је војни педагог и капетан личног брода царице Катарине.
Војиновић је у руску службу ступио као двадесетогодишњак, када је 1770. године допутовао у Санкт Петербург. У то вријеме се на територији Украјине, Молдавије, на Црном и Средоземном мору водио руско-турски рат. Руској морнарици је био потребан већи број професионалних помораца. Управо у то вријеме се за пловидбу у Средоземно море припремала руска ескадра, а као члан посаде на броду „Свети Георгије Победоносац“ нашао се и Марко Војиновић. Њему је годину дана касније повјерена команда над бродом „Ауза“.
Иван Ајвазовски Руска ескадра на путу у Севастополј (1846.)
Млади Војиновић је био тако успјешан заповједник да је, како биљежи руски историчар Александар Соколов, привукао пажњу не само својих непосредних надређених, него и саме Катарине Велике. Он је у једној поморској бици за кратко вријеме заробио 20-ак турских бродова са товарима хране, дувана и артиљеријске муниције. Војиновић је зато убрзо био унапријеђен и уз виши чин повјерена му је команда над фрегатом „Слава“, са којом је однио велики број побједа. Између осталог, освојио је тврђаву Митилена на острву Лезбос.
Већ 1772. учествовао је у највећим поморским биткама, као што је битка у Патраском заливу, у којој је уништена читава турска ескадра. Ескадра адмирала Спиридова, у којој је био и Марко Војиновић, 1773. је кренула ка обалама данашње Сирије и Либана, гдје је избио устанак против Турака. Војиновић је учествовао у опсади Бејрута, који су Турци након тога напустили и предали га Друзима.
Када је рат завршен, Војиновић је био унапријеђен у чин капетан-лајтнанта, а неколико година касније, пошто се вратио са Средоземног мора на Балтик, доживио је изузетну почаст: именован је за заповједника личног брода Катарине Велике „Срећа“, на којем је пловио до 1780. Исте године је постављен за заповједника Каспијске флотиле и према наредби руског генерал-фелдмаршала кнеза Потемкина започео је оснивање руске колоније на персијској обали Каспијског језера.
Живот Марка Војиновића ипак су највише обиљежили и прославили догађаји из 1783. Царица Катарина је тада потписала указ којим је основана Црноморска флота, након чега је започела изградња бродова у граду Херсону. Војиновић је именован за команданта херсонске луке и повјерена му изградња брода „Слава Катарине“. Од 1786. био је на челу севастопољске ескадре Црноморске флоте.
Владимир Путин предаје државну награду Владимиру Војновичу, потомку Марка Војиновића
Наредне године започео је нови рат између Русије и Отоманског царства, који је трајао од 1787. до 1791. Војиновић је још једном показао своје способности као поморски заповједник, тако што је код острва Фидониси поразио турску ескадру. Било је то „ватрено крштење“ севастопољске ескадре, окоснице Црноморске флоте. Његовим успјесима дивила се и Катарина Велика, која је у писму Потемкину написала: „Успјех севастопољске флоте ме је веома обрадовао. Готово је невјероватно да смо са тако малом снагом уз Божју помоћ поразили моћно турско наоружање! Шта мислиш, како да обрадујем Војиновића?“ Војиновић је „обрадован“ Орденом св. Георгија ИИИ реда.
Међутим, Војиновић је 1790. Потемкиновом одлуком смијењен са позиције команданта Црноморске флотеи поново именован за команданта Каспијске флотиле. Није могао да поднесе такво „понижење“ и одлучио је да напусти службу у морнарици. Пет година је провео у Трсту на обали Јадранског мора, да би 1796. примио позив на највишем нивоу да се врати у Русију, гдје га је нови цар Павел И срдачно дочекао. Наредне године Марко Војиновић је постао члан Црноморске адмиралитетске управе и унапријеђен је у вицеадмирала, а 1801. у адмирала. Исте године је именован за првог директора Црноморске поморске школе и посљедње године живота посветио је образовању младих помораца. Из службе се повукао 1805. и двије године касније умро у Витебску у данашњој Белорусији.
Његов најпознатији потомак је совјетски и руски писац Владимир Војиновић, који се се прославио још 1960-их пјесмом „14 минута прије старта“, која је постала омиљена међу совјетским космонаутима и коју је цитирао сам Никита Хрушчов на једном од сусрета са њима. Међутим, најпознатије његово дјело је роман „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“, у којем исмијава совјетску армију и совјетску стварност уопште. Као дисиденту, одузето му је совјетско држављанство, послије чега је дуго живио у Њемачкој. Држављанство је поново добио 1990. године након чега се вратио у Русију.
Војиновићи – цвијет требињског племства
Херцеговина је у Средњем вијеку била колијевка Војиновића, а у турско доба и већег броја њихових потомака. Из те матице они су се расељавали, а та стална миграција и сељакања уз њихову непрестану борбу, саставни је дио њиховог живота и била је њихова основна карактеристика.
У току свог развоја ова породица се једним дијелом поцијепала, а дио је усљед јаке традиције сачувало своје изворно презиме.
Стара властеоска породица Војиновић појавила се у Гацку у првој половини 14. вијека. Захваљујући сачуваним историјским изворима, њен се непрекидан развој може пратити кроз свега неколико генерација, јер за вријеме турског ропства мало је података о њеним потомцима.
Родоначлник њихов је Војин, војвода и властелин краља Стефана Дечанског –први пут се спомиње 1325. године. Његов син Војислав је владао подручјем од Рудника до Јадранског мора, укључујући и Требиње са околином, а његова власт обухватала је подручје Поповог поља, Конавала, Драчевице и Боке.
Као центар Војислављеве управе овим подручјем, у дубровачким изворима спомиње се Свињарево, које се налазило у близини данашњег села Церовца у Шуми требињској. Свињарево је било важно средиште Војислава Војиновића, важан каравански пут од Дубровника ка унутрашњости.
О присуству Војиновића на овим просторима свједочи и народна епска пјесма“Плач виле“, гдје се спомиње да су њихови двори и посједи били у Љубову у Површи требињској. Да су Војиновићи заиста живјели у Љубову, то се са сигурношћу не може тврдити, али у сваком случају налазили су се у непосредној близини – Свињареву.
О њиховим присуству у Драчеву у Поповом пољу има доста података, као и то да су имали свој спахилук на Бобанима.
Највјероватније да су поповски Војиновићи били потомци Воислављевог сина Стевана. Они се у 17. вијеку помињу као кнезови и војводе. Под турском, а касније под млетачком влашћу играли су значајну улогу и били истакнуте личности са титулама и привилегијама.
Послије дуге борбе са Турцима Војиновићи се склањају у Херцег Нови на млетачку територију, крајем 1692. године.
Један дио Војиновића прешао је у руску службу код царице Катарине Велике. Тамо се већима истакла – било их је пет високих официра, од њих један генерал Александар и један адмирал Марко -најзанимљивија личност у историји руске морнарице.
Миленко Игњатић, Радио Требиње
Шта Ви мислите о овоме?