У ноћи између 4. и 5. јуна 1941. године усташе су у селу Корита, општина Билећа, мучки убиле више од 130 Срба - мјештана овог и околних села, и бациле их у Корићку јаму.

Кости корићких мученика извађене су 1953. године када је, на основу 180 пронађених лобања, установљено да је број жртава Корићке јаме био знатно већи.

Најстарија жртва тог страшног злочина био је осмадесетогодишњи Јевто Сворцан, док је најмлађа четрнаестогодишњи дјечак Коста Глушац, који је једини пружао отпор зликовцима над јамом.

Међу страдалима највише је било чланова породица Сворцан, Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић и Радан.

Злочинци су били прве комшије, муслимани из Фазлагића Куле, код Гацка, под вођством усташког повјереника Хермана Тогонала и гатачког хоџе Мухарема Главинића.

Мјештани села Корита нису очекивали од својих комшија такав злочиначки и садистички порив за уништавањем свега што је српско.

У књизи Сава Скока "Крваво коло херцеговачко" о злочину у Коритима, између осталог, наводи се да је јуна 1941. пред Соколски дом стигла група усташа са камионом Мума Хасанбеговића, трговца из Авдовца.

Камион се зауставио пред вратима Соколског дома из кога су џелати изводили свезане људе и убацивали их у камион. Када су убацили њих око 20, камион је кренуо према Гацку и зауставио се на Кобиљој глави /превој између планине Бјелашнице и Троглава/, код јаме Голубинке, дубоке око 25 метара.

Ту је чекала велика група злочинаца, који су одмах почели да одвлаче с камиона троје по троје свезаних људи на сам руб јаме, где су их убијали ватреним оружјем, маљевима, кундацима, сјекирама и ножевима и сурвавали у провалију. То се поновило седам пута од 21.00 час 4. јуна до 5.00 часова 5. јуна. Послије ликвидације једне групе Срба, камион се враћао по друге све док није ликвидирана и посљедња група.

Прво спомен-обиљежје српским жртвама из села Корита подигнуто је 1966. године, а 1991. поводом 50 година од злочина на споменик је постављена скулптура академског вајара Нандора Глида из Београда.