Није велико чудо нити превелика вијест да један град има свој парк.

И није никаква тајна да готово сваки град има своје дрвеће, своје стазе, своје клупе и своје сјенке под којима људи одмарају уморне дане.

Али мало је градова који имају парк што више личи на завјет него на шеталиште.

Мало је градова који имају парк у којем се заједно играју дјеца и успомене.

Требиње га има.

На улазу у базен, лијево од стазе којом свакодневно пролазе спортисти, ученици и пролазници, уздиже се крст саздан од црних мермерних плоча.

Камен је хладан под руком, али топао од сјећања која чува. На њему нема много ријечи, јер велике жртве никада нису вољеле велику буку.

Само уоквирене слике И имена….

Ненад.

Борислав.

Растимир.

Драгиша.

Мирослав.

Ђорђе.

Раде.

Седам имена.

Седам младости.

Седам недовршених прољећа.

Човјек их прочита једном, па још једном, као да се нада да ће неко од њих сићи са камена, закорачити преко траве и јавити се друговима као послије тренинга.

Али нека одсуства остану присутнија од многих живота.

У средини крста стоји једноставан натпис:

„Спомен парк херојима Џудо клуба Леотар што остадоше на вјечној стражи.“

И заиста, човјек овдје не може побјећи утиску да они нису отишли.

Само су промијенили стражарско мјесто.

Само су се преселили мало ближе небу.

Били су то момци са татамија.

Другови из школских клупа.

Младићи који су учили захвате, падове и спортско поштење, а онда их је историја, без питања и упозорења, позвала на много теже борилиште.

Отишли су да бране Републику Српску. У униформи-кимону Војске Републике Српске.

И остали су тамо гдје се страже више не завршавају смјеном.

Тамо гдје стражари вријеме.

И вјечност.

А изнад њихових имена расту палме.

Седам палми.

Седам зелених пламенова окренутих према небу.

И свака од њих носи своје име.

Ненадова.

Бориславова.

Растимирова.

Драгишину.

Мирослављева.

Ђорђева.

Радова.

Кад запуше вјетар са Леотара и спусти се према Требишњици, њихове крошње затрепере и зашуме тихим гласовима које чује само срце.

Тада човјеку изгледа као да се седморица другова поново дозивају преко татамија у оној скромној дворани у Сјеверном логору.

Као да се смију.

Као да се препиру ко је био бржи на тренингу.

Као да ће свакога часа неко викнути:

„Пожурите, почиње тренинг!“

Палме расту полако и достојанствено.

Расту према небу као што успомене расту према вјечности.

Њихове крошње се њишу, али се не ломе.

Баш као што се ни сјећање не ломи пред годинама.

Јер вријеме може изблиједити фотографије, може утишати гласове и затворити врата старих дворана, али не може побиједити име које је град прихватио као дио себе.

Са друге стране парка стоји још једна тишина.

Тишина од камена.

Тишина која има лице.

Статуа Милоша Мрдића.

У природној величини.

Толико стварна да човјек несвјесно очекује да ће сићи са постоља, пребацити торбу преко рамена и кренути према сали гдје га чекају другови.

Сунце му обасјава лице исто као некада.

Вјетар пролази крај њега исто као некада.

Само године пролазе без њега.

Био је истовремено кадетски, јуниорски и сениорски првак Републике Српске и Босне и Херцеговине.

Пред њим су били европски и свјетски татамији.

Пред њим су биле химне, медаље и велике спортске дворане.

И чинило се да је читав свијет тек отворио врата пред једним дјечаком из Требиња.

Али постоје противници против којих нема захвата.

Постоје мечеви које судија никада не прекида.

Трагична 2009. година зауставила је његово спортско вријеме.

Зауставила је корак.

Али није могла зауставити име.

Смрт му је одузела будућност, али му је исплела вијенац бесмртности.

Неки људи остаре да би постали велики.

Милош је постао велики зато што је остао млад заувијек.

И данас стоји овдје међу својим Требињем.

И са седам самураја.

Једнако млад.

Једнако усправан.

Једнако насмијан у сјећањима својих другова.

Довољно млад да памти њихове шале.

Довољно млад да се радује њиховим побједама.

Довољно млад да вјерује како је пред њима читав живот.

Можда се зато човјеку учини да се у овом парку вријеме креће другачије него било гдје друго.

Да овдје године не пролазе него само пролазе људи.

А они остају.

У камену.

У крошњама.

У причама.

У дјечијим корацима који журе према тренингу.

И баш зато није случајно што су данас цвијеће на њихова спомен-обиљежја положили чланови Џију-џица кампа, представници Града Требиња и чланови Џудо клуба Леотар.

Цвијеће је спуштено на мермер.

А тишина на људска срца.

Она херцеговачка тишина која говори више од сваке бесједе.

Она тишина у којој човјек чује властито дисање и негдје дубоко у себи препознаје кораке оних којих више нема.

Вјетар је пролазио између палми и на тренутак се чинило да крошње сагињу.

Да се седам зелених стражара наклонило седморици својих јунака.

И можда је то била само игра вјетра.

А можда градови заиста разговарају са својим мртвима.

Јер Требиње је одавно научило једну велику истину:

да човјек умире тек онда када га више нико не спомиње.

А њих овдје спомињу камен и сунце.

Спомињу их палме и Требишњица.

Спомињу их дјечаци који везују прве појасеве око струка.

Спомињу их јутра која долазе и вечери које одлазе.

Спомиње их сваки корак кроз овај парк.

Зато ово није само спортски меморијални парк.

Ово је учионица части.

Ово је отворена књига херцеговачке туге.

Ово је мјесто гдје понос и бол сједе у истој клупи и ћуте, јер постоје осјећања за која ријечи постану премале.

А док год се под требињским небом буду њихале крошње седам палм док год дјеца буду пролазила овим стазама и учила првим спортским корацима, биће и њих.

Усправних.

Тихих.

На стражи.

Јер неки људи не оду када затворе очи.

Неки људи само постану дио града.

Као камен.

Као ријека.

Као Леотар.

Као вјетар који свако вече прође кроз крошње седам палми и понесе седам имена према небу, да их звијезде не забораве.

И Милоша заједно са њима.