Један од кључних симбола такозваног Хладног рата и подjеле Европе, Берлински зид, пробијен је 9. новембра 1989. године, што је био увод како у уједињење Њемачке, октобра наредне 1990. тако и у низ других ломова широм средњеисточне Европе, укључујући и промјене граница.
 

Током постојања Берлинског зида којим је град био подијељен од 1961. године, колико се зна, 5.075 особа је пребјегло на Запад, док је 138 погинуло покушавајући бијег.

Њемачка, изазивач оба свјетска рата, послије пораза 1945. остала је без источних дијелова, Помераније, Шлезије, Источне Пруске, а преостали дио земље подијељен је на окупационе зоне.

Совјетска зона претворена је потом у Њемачку демократску републику, познату као Источна Њемачка, а од британске, америчке и француске зоне образована је Савезна Република Њемачка. На сличан начин подијељен је и град Берлин.

Пошто је Берлински зид срушен новембра 1989. услиједило је октобра 1990. такозвано "поновно уједињење", како га у Њемачкој званично називају. У стварности, било је то напросто присаједињење дотадашњег ДДР-а Савезној Републици Њемачкој.

Варшавски пакт, војни савез земаља такозваног реалног социјализма, образован маја 1955. као реакција на постојање НАТО-а, распуштен је и формално првог дана јула 1991. године.

Горбачову је претходно наговјештено, ако не и обећано, да ће и западни блок, НАТО, бити распуштен.

Развој догађаја је, међутим, био другачији. Све земље претходног совјетског блока увучене су у НАТО, па и прибалтичке републике бившег Совјетског Савеза, а такве намјере објавила је и Украјина.

Изградња Берлинског зида започела је августа 1961. Зидом укупне дужине 155 километара требало је да источни дио града, совјетска зона Берлина, физички буде одвојен од западног.

Кључни циљ био је онемогућавање преласка становништва, односно бјежање из совјетске зоне.

Сматра се да је до 1961. са простора Источне Њемачке на Запад прешло око 3,5 милиона грађана.

Власти западне СР Њемачке систематски су све вријеме подстицале бјежање, па је сваког грађанина Источне Њемачке који би пребјегао на Запад, очекивала замашна финансијска подршка.

Паралелно, Источна Њемачка била је суочена са озбиљном депопулацијом. Док је 1950. ту земљу настањивало више од 18 милиона, године 1990. у вријеме нестанка ДДР-а, у њој је боравило око 16 милиона становништва.

Паду Берлинског зида те 1989. претходило је више догађаја који су га омогућили.

Ерих Хонекер, дугогодишњи неприкосновени лидер Источне Њемачке, челник Партије социјалистичког јединства Њемачке, повукао се 18. октобра 1989. наизглед изненада, са власти, послије разговора са Михаилом Горбачовом.

Услиједили су масовни протести грађана, почев од првих крупнијих у Лајпцигу 9. октобра, када се на улицама појавило чак 70.000 демонстранта.

Притом, милиција, како се полиција звала у земљама источног блока, није реаговала. Окупљања те врсте претходно су увијек одлучно разбијана као нелегална.

Несумњиво је да је разбијање источног блока започело политиком и вољом Михаила Горбачова.

Одлучан да спроведе реформе, Горбачов је јасно ставио до знања "старој гарди" на челним мјестима у земљама источног блока да Москва неће подржати евентуалну употребу репресивних мјера с циљем очувања тих режима.

Реакције на простору Источне Европе биле су различите, већина је у промјене ушла под притиском и насупрот воље локалних елита.

У Источној Њемачкој промјене су биле видне тек по одступању Ериха Хонекера.

У Мађарској су, напротив, одушевљено дочекане. Истина, власт у Будимпешти била је најмање ригидна међу земљама источног блока, вољом Јаноша Кадара, дугогодишњег лидера Мађарске.

У Чехословацкој, и као насљеђе Прашког прољећа, односно сјећања на међуратну демократију у тој земљи, промјене су биле широко популарне.

Пољска је била особена. Широко незадовољство које је у њој све вријеме постојало довело је до масовног опозиционог покрета Солидарност, званично синдиката, у чему је огромну улогу имала римокатоличка црква.

Стога је генерал Јерузелски децембра 1981. извршио државни удар, извјесно у страху од совјетске војне интервенције.

По паду Берлинског зида одмах је прихватио поступну транзицију ка демократији.

Преломни догађај било је уклањање, љета те 1989. граничних препрека између Мађарске и Аустрије, код Шопрона.

Тада је то представљено као једнократан догађај са наводно добросуседском намјером.

Ондашњи предсједник владе у Будимпешти, Миклош Немет, нескривено опредијељен за промјене, донио је такву одлуку у склопу организације нечег што је названо "Паневропски пикник" на граници двије земље. Било је то 19. августа 1989. године.

Мозак манифестације био је Ото фон Хабзбург, син посљедњег монарха Аустроугарске, цара и краља Карла, дугогодишњи посланик Европског парламента, ког никада није напустила опсесија окупљања бивших хабзбуршких посједа, сада под маском демократије и европских интеграција.

Бројни грађани ДДР-а искористили су ту прилику да пребјегну у Аустрију.

Њемачки канцелар Хелмут Кол изјавио је тим поводом да је "први камен Берлинског зида срушен у Мађарској".

Наредног мјесеца Мађарска је потпуно отворила границе, па је бијег на Запад почео да добија масовне размјере.

До краја септембра око 30.000 Нијемаца побјегло је преко Мађарске.

Убрзо потом Михаил Горбачов 7. октобра борави у Берлину, гдје јавно позива Ериха Хонекера на реформе.

Посљедице су убрзо биле видне на улицама Источне Њемачке. Услиједило је како повлачење Хонекера тако масовни скупови широм Источне Њемачке

Послије масовних немира у Лајпцигу, два дана након што је Горбачов јавно прозвао Хонекера, када се окупило чак 70.000 демонстраната, 18. октобра Хонекер подноси оставку, да би га замијенио Егон Кренц.

У Берлину, на Александерплацу, 4. новембра окупља се приближно пола милиона демонстраната.

Затим, 9. новембра Политбиро Партије социјалистичког јединства Њемачке доноси одлуку да се грађанима ДДР-а допусти емигрирање.

Гинтер Швабовски, представник Политбироа за јавност, медијима је затим изјавио да одлука ступа на снагу одмах, што није одговарало истини.

Био је то, показало се, окидач. Послије његове изјаве, те вечери, 9. новембра, услиједио је стампедо на Берлински зид, а припадници служби безбједности ДДР нису ни покушавали да заведу ред.