На улазу у Дучићеву улицу у центру Требиња цијело љето туристе и Требињце дочекивао је необичан штанд на коме се продају значке, беџеви, стари новац, стрипови, књиге и још понешто што подсјећа на нека бивша времена.

За штандом је Њего Самарџић, који купцима нуди оно што је он скупљао деценијама, а нешто су му поклањали пријатељи и познаници.

– Овде има свега, од старог новца још из краљевине Југославије, новца из СФРЈ, значака различитих југословнеских фирми, клубова и са различитих мјеста – каже Њего.

Он наводи да су на његовом мини штанду и ствари које су његови познаници хтјели бацити, али их је он узео јер за њега све има вриједност.

На овом занимљивом мјесту могу се наћи књиге руских и класика југословенске књижевности и писаца из других земаља, али и медицинске и друге књиге и војна обиљежја, те популарни „Загор“, „Блек“ и други стрипови.

Уз њих су уредно сложене и „синглице“ и плоче рок и забавне музике, домаће и стране, а нађе се и Тома Здравковић и још неко од легенди југословенске музичке сцене осамдесетих и девесетих година прошлог вијека.

– Новчанице из бивше Југославије углавном коштају једну марку, док су оне из краљевине Југославије скупље. Туристи са наших простора се највише залећу на новчаницу од пет хиљада динара са ликом Јосипа Броза Тита. Руски туристи углавном узимају „коња“, односно „чрвену“, новчаницу Народне банке Југославије од 100 динара – објашњава власник ових већ сада заборављених ствари, који носталгичаре враћају у нека друга времена и прошли вијек.

Он прича да је недавно један од водича свратио руске туристе, који су стигли из Црне Горе до његовог штанда, како би им показао да је „чрвена“ у Требињу само пола евра, а на црногорском приморју се продаје и по неколико евра.

Њего каже да се продају и војна обиљежја, али и стрипови, а овог љета највећи пазар је имао када му је један купац узео преко двије хиљаде значака.

– Није била нека зарада, јер су значке много јефтине ако се тако купују, али кад вам неко узме одједном толику количину онда је то добра дневница – каже он.

Оно што је изложио скупљао је годинама, али и даље се није одрекао колекционарства, иако како каже, у временима која нису нимало лака за живот, колекционарство је скуп хоби.

Највише воли плоче

Самарџић каже да највише, ипак, воли плоче.

– Недавно сам купио неке грамофонске плоче, али за већу колекцију треба имати и мјесто и начин да се чувају – објашњава Њего.

Kаже да му је највише жао што је прије двадесетак година бацио преко 300 празних кутија цигарета, од којих су неке биле старе и по 60 година, а које је сакупљао као дјечак.