Тако кажу у Требињу, а у то се брзо увере и они који посете тај град – херцеговачка вина миришу на камен из ког су исцеђена и за који су жилама везана, баш као и људи овде рођени и никад одрођени.

Жилава је упорност Херцеговаца да се од камена отме и на камену опстане. И како би се онда звала другачије лоза херцеговачка до жилавка с којом низ грло клизи и сласт победе човека над природом.

За делић те сласти сваке године 50.000 туриста пређе винске путеве херцеговачке. А имају шта и пробати и видети! Само је проблем одакле кренути, шта одабрати, а о друге се не огрешити. За једно путовање – немогућ задатак!

А ми кренусмо од најгласовитије – винарије „Вукоје“. Двадесет етикета вина, од сваке сорте и лозова ракија, 250 светских медаља, извоз од Америке до (све више) Кине – то је епилог приче започете у породичним виноградима не тако давне 1982. године.

Прва приватна винарија у БиХ данас има и своје апартмане и надалеко познат ресторан наспрам чије ексклузивности и непоновљивости укуса стоје цене приступачне чак и просечном туристи с Балкана. У тањирима су намирнице које расту у оближњој башти. Окружени смо погледом у који стаје цела Херцеговина, а домаћица нам показује како онај ко цени земљу на којој је и сам никао и од граха пољака ствара чаролију.

У винарији „Анђелић“ остајемо затечени Миленином младошћу. С осмехом нам каже да у породичној винарији ради још од првог разреда средње школе. Прича са заразним оптимизмом како је напредовала од лепљења етикета до винске академије у Лондону. Своје пословне амбиције с 19 година лако сажима: „Ово је дом!“.

А у том дому, 150.000 литара вина сваке године добије етикету „Анђелић“. С тих етикета мотри прадеда Сава преносећи поруку „Вино је за пријатеље!“.

У манастиру Тврдош 1996. године вредне руке монаха оживеле су подрум још из XVI века. Осам различитих вина сада путује у 23 земље!

Засади се шире, уз вино стиже мед, ускоро и маслиново уље. Сладиће се намерници у новој гостопримници која је, као и Херцеговина, од камена сачињена. Под од невесињског камена, свод од билећког, у стубовима мостарски, а споља требињски.

Док је руку да раде, сунца да сија и туриста да долазе, винари у Требињу и околини не брину за своју будућност иако их државне паре мимоилазе.

Нема овде ни страха да ће сва упорност нестати с генерацијом очева. Свуда су нас сачекале породице богате децом која схватају да је најлогичнија егзистенција наставити започето. И то је најдрагоценији зачин који херцеговачком вину даје јединствен укус.