„Требали 'ерцеговци о Никољдану амо...“, архаична је реченица којом је почињала једна од многих прича које сам као дијете слушао по славама, око казана или од комшија у дугим зимским ноћима када би се скупили и са оцем играли таблића. Кроз маглу никотинског дима све сам те изборане људе – преживјеле ветеране, гледао као стрип јунаке и помало им завидио на силним доживљајима и догађајима у којима су учествовали. Сада, када сам старији, схватам да су ти људи много више од суперхероја, а вишој сили се захваљујем што нисам био судионик њихових „авантура“.
На данашњи дан 24. октобра, 1992.године Хрватска војска је почела напад и уз многе губитке до 26. октобра заузела брдо Влаштицу. Колико је та кота била битна говори и то да су многи цивили у Требињу, у страху од надирућих непријатељских снага, почели да се спремају за бијег. Стабилизацијом фронта ова опасност је спријечена, али најзначајнија битка је тек предстојала.
На Митровдан 1992.године почела је Операција Бура (код нас познатија као Митровданска офанзива) када је комбинованим снагама ХВ, ХВО и Армија БиХ извршила напад на положаје Невесињске и Билећке бригаде. Напад је успјешно одбијен послије пет дана жестоких борби и ово је вјероватно била једна од највећих битака Херцеговачког корпуса. Однос снага је био десет према један, артиљеријска припрема је била жестока и трајала је пуних шест сати. Међутим, управо то што је био Митровдан и што су редови Невесињске бригаде били проријеђени показало се као срећна околност, јер су избјегнути велики губици у том првом удару. Погинула су 42 борца Невесињске бригаде и преко 300 је рањено. Непријатељ је, према њиховим информацијама, имао 580 погинулих и преко 1000 рањених.
Тог 8. новембра цијела Херцеговина се дигла на ноге. Дјеца и жене су пунили вреће са пијеском, лакши рањеници и старци су кренули на фронт, а једног од најбољих ХВО специјалаца убио је српски кувар из паповке. После херојске одбране, али и губитака, уплаканим Невесињцима хеликоптером је дошао лично генерал Ратко Младић и одао признање цијелој Херцеговини на неустрашивој одбрани. На крају ће се испоставити да је то била највећа офанзива на српске дијелове Херцеговине и једна од кључних битака за опстанак и останак српског народа у БиХ.
Поред ријечи „линија“, „хаубица“, „Леопард“, и „противтенковска“ у памћење ми се урезала и често понављана и са сјетом изговарана ријеч „покојни“. Тешко је схватити како су наши борци и поред толико изгубљених пријатеља остали психички стабилни узимајући у обзир начин погибије њихових другова. Ми млађи смо само на компијутерским игрицама искусили како изгледа када вам саборца разнесе експлозија, како то изгледа уживо и како се човјек у том тренутку осјећа изнутра, тешко је замислити. Овим скромним текстом хоћу да одам захвалност нашим живим и мртвим очевима који су највише од фамозног PTSP-а(посттрауматски стресни поремећај) показали када би нас каишем дисциплиновали због неког несташлука или лоших оцјена у школи.
Душко Пејић
Шта Ви мислите о овоме?