Постоји једна прича из времена нацистичке Њемачке. Прича иде овако:

Скупиле се „учене“ нацистичке главе са идејом да штампају Библију која неће имати нити једну граматичку грешку. Радили су дуго и дисциплиновано, на крају изађе најважнија књига у историји човјечанства из штампе и немаде нити једне граматичке грешке, али на корицама је трагикомично писало Билбија.

Нацистичка Њемачка и њене вође редовно су представљани као историјска аномалија коју су, заједничким снагама савезници поразили и чије је вријеме прошло 9. маја далеке 1945. године. Кјубрик нам је кроз свог Dr. Strangelove-a  показао колики је утицај преживјелих нацистичких научника био и послије II свјетског рата. Ипак, за овај текст нам је битнији Гебелс и нацистичка идеологија заодјенута у другу робу, а пресликана и на локални и на глобални ниво. Јозеф Гебелс, као отац агресивне пропаганде може бити поносан на своје потомке који данас, по угледу на оца, широм свијета управљају јавним мњењем и усмјеравају масе једне против других.

Свима је познато да су нацисти имали сулуду идеју стварања више расе – креирања неког плавооког и плавокосог надчовјека, савршеног бића – бездушног господара форме. Управо је она овдје кључни појам који у данашњем времену достиже свој врхунац у превласти над садржином – насушном суштином.

Филмови, видео спотови, друштвене мреже, све је то њено подручје. Личности којима нас константно бомбардују медији формално су савршени. Њихов изглед, говор и ставови наочиглед су беспрјекорни, али нешто недостаје. Суштина? Душа? Па њих и, такорећи, нема или су у најбољем случају на самрти. Данашњи човјек ће прије открити нову планету него самога себе. Чини ми се и када би сам Исус Христос сишао са небеса не би га неки ововремени фарисеји, формалисти, антихристи разапели због порука хришћанске љубави (данас свакако свако прича ко шта хоће). Разапели би га због дуге браде, косе и неугледних хаљина, те форме, танког слоја површине која засљепљује данашњег плитког човјека опсједнутог материјалним. Замишљам како би се појавио неки фешн гуру и са гађењем предложио шишање, бријање, куповину Армани одијела, неки ПР би га учио политички коректном говору, а вајни писмењаци нашли би се паметни са лекцијама реторике и граматике... Сви су они униформисана армија која марширајући релативизује и равна сваку суштину.

„Нису сви такви и не треба генерализовати“, упозорава ме један пријатељ, будући правник. Слажем се. Ево приче једног изузетка.

Познавао сам једног младића који је покушао да се бави писањем. Живио је смјерно и радио напорно. Једне прилике он посла једну дивну кратку причу на неки конкурс. Послије одређеног времена, та прича прође на том конкурсу и њега позваше у Удружење књижевника Србије, у славну Француску 7., да чита своје награђено дјело. Баш тај дан искочи му огромна бубуљица на сред чела. Изгледао је као једнорог, али није пуно марио због тога, сматрао је да ће његово дјело говорити за себе. Ушао је у зграду и дивио се ходницима којима су ходали Андрић, Ћосић, Селимовић... Ушао је у салу пуну студената књижевности. Све су то били млади, лијепи, уредно подшишани, нагиздани људи који, чим га угледаше почеше да се дошаптавају и смјешкају. Сви су личили једни на друге, свима су им у рукама били телефони, а у очима им се видјело да су способни деконструисати Злочин и казну, али не и да схвате зашто је Раскољников, признавајући убиство, љубио земљу. Нашег писца је прожимала позитивна трема. Није био обесхрабрен. Када је дошао његов тренутак, он стаде на средину сале и поче да чита. Шапутања и смијех су из реченице у реченицу били гласнији. Он је почео да се презнојава, гријеши и замуцкује. Није се прославио тај дан. Па и поред неупитне суштине која се није крила у његовом дјелу, набјеђени вршњаци (теоретичари и граматичари) нису могли да му опросте форму.

Овај текст је написан у његово име и у име свих бораца за суштину, душу, љубав и истину.

Душко Пејић