Дјевојчице моја!

Ноћ је. Божићна ноћ. Сви наоружани мушкарци су отишли спавати. Успавај твог брата, твоју сестру. Чак ти је и мајка заспала. Умало сам их пробудио док сам дошао до ове полу-освијетљене собе. Тако си далеко од мене. Но нека ослијепим ако ми увијек ниси пред очима. Твој портрет ту на столу, и ту у мом срцу.

Гдје си ти? Тамо, у величанственом Паризу, плешеш на великој театралној позорници на Елизејским пољанама. Свјестан сам да си далеко, но ипак ми се понекад чини, у тишини ноћи, како чујем твоје кораке, како видим твоје очи, блистају као звјездице на зимском небу.

Чујем да глумиш у тој представи и да играш улогу перзијске љепотице која осваја Татар-кана.

Љепота и плес! Буди звијезда и сјаји! Но ако те ентузијазам и поштовање јавности затрују, ако те мирис цвијећа које ти се нуди омами, сједни у кут и прочитај писмо, послушај глас свог срца. Ја сам твој отац, Гералдине! Ја сам Чарли, Чарли Чаплин! Знаш колике сам ноћи провео крај твог узглавља док си била дијете, причао ти бајку о Успаваној љепотици, и пробудио змаја? И кад би ми се сан навукао на моје старе очи, тјерао сам га говорећи: ”Одлази! Сан моје кћери је мој сан!”

Видио сам твоје снове, Гералдине, твоју будућност. Видио сам дјевојку која плеше на позорници, као вилу која облијеће небо. Слушао сам публику како говори: ”Видите ту дјевојку? То је кћер једне старе будале, сјећате се, његово име је Чарли?” Да, ја сам Чарли! Ја сам стара будала! Сада је на теби ред. Плеши! Ја сам плесао у превеликим покиданим хлачама, ти плешеш у свиленој хаљини као принцеза. Тај плес и аплаузи понекад ће те винути у небо. Лети! Лети тамо! Но спусти се на земљу! Требаш видјети животе људи, животе уличних плесача који трну од хладноће и глади. Ја сам био као они, Гералдине. Тих ноћи, тих магичних ноћи док си ти спавала, умирена мојим причама, ја сам био будан.

Гледао сам ти лице, слушао откуцаје твог срца и питао се, ”Чарли, познаје ли те уопће овај мачић?” Не познајеш ме, Гералдине. Много сам ти прича испричао у тим ноћима, но његову причу – никада. А она је такођер занимљива. То је прича о гладној будали која је пјевала и плесала на улицама Лондона и скупљала ситниш. Ето, моја прича! Знао сам што је глад, што значи бити без крова над главом. Више од тога, искусио сам понижавајућу бол лутања – океан поноса у мојим грудима је бјеснио, и тај понос је болно рањаван док су ми бацали новчиће. Али ипак, ја сам преживио, стога оставимо ову причу.

Боље да причамо о теби. После твог имена – Гералдине – стоји моје презиме – Чаплин. С тим сам презименом више од 40 година забављао људе на земљи. Но ја сам плакао више него што су се они смијали. Гералдине, у свијету у којем живиш постоји много тога осим плесања и глазбе. Усред ноћи, кад изађеш из величанствених дворана, можеш заборавити своје богате фанове, но не смијеш заборавити питати свог возача има ли код куће жену, је ли трудна, имају ли новца за пелене за своје нерођено дијете. Не смијеш заборавити гурнути новац у његов џеп.

Понекад отиђи подземном жељезницом или аутобусом, истражи град пјешке. Проматрај људе. Тражи удовице и сирочад! И барем једном дневно кажи себи: ”Ја сам једнака као и они.” Да, ти си једна од њих, дијете моје. Умјетност, прије но што човјеку пружи крила да може летјети, обично му поломи ноге. И ако дође дан да помислиш како си изнад публике, смјеста напусти позорницу и првим таксијем отиђи на улице Париза. Познајем их јако добро. Тамо ћеш видјети много плесача као што си ти, чак и љепше, спокојније, поносније.

Засљепљујућа свјетла позорнице тамо те неће пратити. Њих обасјава свјетлост Мјесеца. Погледај их добро! Зар не плешу и боље од тебе? Признај то, дијете моје! Увијек постоји неко тко плеше боље од тебе, ко свира боље од тебе. И запамти, твој отац је Чарли, сељак који је псовао на такси, исмијана сиротиња која је сједила на клупама Сеине. Ја ћу умријети, али ти ћеш живјети. И надам се да никад нећеш сазнати што је неимаштина. С овим писмом шаљем ти чековну књижицу, да можеш трошити колико желиш. Но кад потрошиш два новчића, немој заборавити да трећи није твој! Он мора припасти странцу којем је потребан! А такве можеш лако пронаћи, само треба хтјети. Ја ти причам о новцу јер знам да је он вражја моћ.

Провео сам много времена у циркусу. И увијек сам био забринут за оне који шетају на ужету. Но морам ти рећи како већина људи дотакне дно много горе него они.

Можда ћеш једном на вечери бити заслијепљена дијамантом. Истодобно ће за тебе бити опасно, и бит ће неизбјежно да паднеш. Можда ћеш једног дана очарати неког принца. Тог истог дана, ти ћеш бити неискусан шетач по конопу, и пасти као никад прије. Немој продати своје срце за злато и драгуље. Познај највећи дијамант – сунце. Срећом, оно сјаји за сваког. А када дође вријеме и ти се заљубиш, воли тог човјека свим срцем. Рекао сам твојој мајци да ти она пише о томе. Она боље од мене разумије љубав.

Твоје тијело је прекривено комадићем свиле. У име умјетности оно се обнажено може изложити на позорници чак, али је важно да се увијек врати, не само обучено, него и чисто. Ја сам стар, и можда моје ријечи звуче смијешно. Но, по мом мишљењу, твоје обнажено тијело би требало припадати само оном ко заволи твоју разоткривену душу. Немој се бринути како ћеш о овоме размишљати за десет година. Не брини се, за десет година ћеш бити старија. Знам да су очеви и дјеца стално у несугласицама. И не требаш се слагати самном, с мојим мислима, дјевојчице моја! Нису ми драга послушна дјеца. И док год моје очи нису препуне суза посље овог писма, желим вјеровати да је ова божићна ноћ – ноћ чуда.

Надам се да постоји чудо, и да си заиста схватила све што сам ти желио рећи. Цхарлие је остарио, Гералдине. Прије или касније, умјесто у бијелој хаљини за позорницу, морат ћеш бити у жалости и доћи на мој гроб. Не желим те сада узрујавати. Само погледај у огледало – тамо ћеш видјети мене, моје квалитете. Твојим венама тече моја крв. Kада се крв у мојим венама охлади, надам се да нећеш заборавити свог оца, Чарлија. Нисам био анђео, али сам увијек хтио бити човјек. Покушај и ти.

Љубим те, Гералдине. Твој Чарли. Просинац, 1965.

Charlie Chaplin