Жале се људи у последње вријеме, мени се чини, више него икада. Стеже, притеже и смета СВЕ. Смета нам посао који радимо (немамо се кад окренут'), смета нам што не радимо (само се страначки запошљава), смета нам гужва јер се реновира улица (а иначе никада се ништа не ради), сметају нам цијене у бутицима (а све обучено по последњој моди), смета нам, чини ми се, и то што нам све смета. Сметени смо, некако у тој сметњи, па нам је почело сметати и оно што нам не смета.

А шта нам је „црна“ учитељица крива?

Три даме, по годинама младе мајке, чини ми се, сједе у башти најпопуларнијег кафића у граду, топла чоколада, кафа и шта још, не обратих пажњу. А жена ко жена, одмах ми упаде у очи ташна најновије колекције „Салвадоре Ферагамо“. И док размишљам ко је луд да да толике паре на једну ташну, прекиде ме реченица поносне власнице ове шарене љепотице: „Никад ја из школе изаћи нећу. Kакви су задаци да ти се заманта. Бога ми сам ишла да се жалим код учитељице, неће га моја Миа више њој писати задаће!“ И развеза се ту прича даље:“ Ама ћути била весела, ја сам неки дан код директора ишла. Дође дијете заценуто из школе. Ми поскакасмо око њега: “Шта ти је, шта је било?“ Kаже, све знао, а тројку му дала... и то из природе, а он Бога ми зна више од ње!“ А тек код треће хаос са „овом из школе“. Дала на контролном питање ни мање ни више него:“ Сат без казаљки је?“ Сама у себи инстинктивно одговарам:“Дигитални“.

Устајем, не сјећам се ни гдје сам кренула и све размишшљам: “Kако никада не знадох више од учитељице, зашто моји родитељи никада не одоше код директора и учитељице да ме „бране“, па за име Бога ја сам њихово дијете!? Е, Драгане, Драгане...

Коса Зотовић