Онда је ли лепше на селу или у граду? – питала ме је сваки пут шеретски моја стара тетка, када бих мршав и убледео долазио на два-три дана да се надишем свежег ваздуха.

Казао бих, наравно, да је много лепше на селу, чезнући у себи за градом. Ипак питање моје тетке још стоји отворено, и мада сам потрошио силне године да одговорим на њега, опет сам на почетку!

Ако је заиста лепше на селу, зашто би онда, ког ђавола, сваког дана хиљаде сељака остајало заувек у граду?

А ако је лепше у граду, зашто онда сваког викенда хиљаде рођених грађана безглаво беже у села?

Заклињемо се у себи да ћемо једнога дана све оставити и отићи да живимо у прадедовској кући, са обе ноге на земљи.

Доста нам је лошег ваздуха који дишемо, суседа испод, изнад нас и с обе стране, доста нам је тога да животиње виђамо само у кавезима и на телевизији, и млека у тетрапаку и живота на кредит нам је доста, а онда, после три сеоска дана, тишина почиње да нас излуђује – нервирају нас муве из штале, немамо где да купимо новине у десет увече, ни цигарете у поноћ, не успевамо да заспимо заједно с кокошкама, нити се пробудимо скупа с петловима.

Налазимо се тако у сталном неспоразуму са сопственим сном о селу.

Наши домаћини, гостољубиви укућани, не могу да спавају јер нама се још седи, или их ометамо у јутарњем раду јер нама се још спава. Ограђени дворишним зидовима (плот, амбар, стаја, кокошињац, капија, зид сусједне куће…) схватамо да у граду има много више од онога што зовемо “природом“!

Ако нам је до шуме, она је много гушћа у парку од оне коју смо затекли на селу, ограђену и проређену. Ако нам је до реке, оне су много шире и дубље од овог потока што се једва провлачи међу камењем. Ако нам је до хране – на селу је заиста има много, али је једнолична, јер стиже само из повртњака иза куће, који се ни из далека не може мерити са градском пијацом.

Раздражује нас свеопшта спорост и спокојство, јер смо преко ноћи променили животни ритам градских неурастеника, па се са уздахом олакшања препуштамо поново хистеричној буци родног асфалта. То је наш живот! Село – то је наш сан који сањамо будни, сваки пут кад помислимо да више нећемо издржати на асфалту. Тек са обе ствари у срцу, ми смо потпуни.

На селу нема сумње, свакако је лепше, али град је моја велика љубав, али као у свакој великој љубави, и у нашој вези долази до честих свађа. Тада га напуштам и варам једно време са селом, да бих се опет покајнички вратио да заједно поделимо судбину.

Кад пожелим да видим траву, одлазим до паркића у суседству, где расте неколико квадрата нечег зеленог, што би требало да буде трава. Оградили су је оградом, да и она не побегне преко викенда кући на село!