.jpg)
.jpg)
.jpg)
Сваки дан осване понека вијест која ме обори. Тако је јуче вијест да је Стева Попов пилот, јунак, херој, себи пресудио, оставила траг у мојој души. Мојој да ово пишем, а сигуран сам и у душама преко четрдесет хиљада грађана Босне нам и Херцеговине нам, из које су у „мулти“ Сарајеву бјежали главом без обзира ,од политичких ратних ујдурми ,зна се чијих, много више, ако су људи што каза патријарх Павле.
Питам се зашто је себи у главу пуцао човјек, који је ту исту главу на пањ носио да би спасавао друге. У том послу ни за јоту није погријешио, а ево предао се метку, који га је машио за толико летова опасних по живот, када му је и реп авиона горио. Како а и зашто је човјек који је у мајској ноћи вратио авион рањени у Сарајево, које је горило, да би мајци довезао изгубљеног сина Бојана, пресудио овако. Да ли је себи, питам се паресудио, или онима којима двијехиљадитих би он технолошки вишак и избацише га из ЈАТ-а, а 92. нико не знаде возити „КИКАША“ до само Он.
Ко нас данас вози и којим коридорима, не знам, а не знају ми одговорити ни бројни саговорници и пријатељи. Знам само једно, да из живота одалазе напречац најбољи. Ако је због болести просто му, ако је због пизма српских ,непросто њима, ако је по правди божијој он је тамо гдје му је и мјесту, у рају божијем. Ово кратко сјећање је епитаф још једном обичном човјеку који је умио да лети и онда када то други нијесу смјели ни умјели. Нама остаје вјечно српско питање, какви смо то људи, бре, што би рекла браћа Србијанци?
Шта Ви мислите о овоме?