Толико тога сам заборавила, толико тога је неповратно нестало из моје меморије да сам замолила маму да ми донесе моје дневнике које сам као студент ФДУ водила, а она зачудо сачувала, јер да је до мене, не бих сачувала ништа...

И онда, прекјуче мама довуче десетак бележница и ја се суочим са светом који је неповратно нестао из мене или сам бар ја то мислила док се нисам удубила у странице сопственог духовитог, али и брутално искреног дневника.

Сви се плашимо смрти, а кад читаш свој дневник од пре две и по деценије, схватиш да је особа која си био неповратно нестала и да те осећај ЈА и привид континуитета меморије варају. Kао што се сваких седам година промене све наше ћелије, а остаје привид истог тела тако је то и са невидљивим честицама наше душе за које је Едисон веровао да постоје. Онда тумарајући по сопственим исписаним сећањима пронађох папире на којима смо се мој тадашњи момак и ја дописивали на часу историје драме, док је наша сериозна и опасна професорица причала о Марину Држићу и давила нас фактографијом. Тај исписани скривени дијалог на једном бескрајно досадном предавању вратио ми је сву разиграност, страст, хумор, занос, ласцивност и романтику једне љубавне везе која је заувек нестала, чак и из наших глава. Kолико смеха, романтике, маштања, рецитовања, блискости. Та наша веза трајала је преко две и по године и за то време је била испуњена рецитовањем његове чудне поезије коју је писао само за мене, сатима и сатима би ми свирао гитару или клавир, ја сам њему уз кикот плесала у црном свиленом комбинезону на столу док је он јео пасуљ, заједно смо писали драме и сценарије, дописивали се тајно на досадним часовима, страсно се свађали и још страсније волели. Та веза која је на лето пре него што ћемо почети заједно да студирамо почела готово судбински у Дубровнику, испред градске кафане, док сам ја чекала другог појавио се он... Сви су мислили да ћемо остати за цео живот, а онда смо се растали под теретом који нам је донео живот у нашој безбрижности. Зашто вам све ово пишем? Зато што свако од вас има тако неког ко му је био ближи и од сопствене душе, са којим је проводио дане и бесане ноћи и који је заувек нестао из његовог живота... Љубав је просто престала иако нам се чинило да је то заувек или бар док нас смрт не растави. И сад кад читам те наше тајне ласцивне и смешне реченице, гледам његов рукопис и врати ми се тај цео ковитлац љубави, вратише ми се све те бесане ноћи и дани... Сетих се како сам зајапурена и узбуђена одлазила у његову студентску собу која је била преко пута Атељеа и колико смо ноћи причали, кикотали се и маштали до свитања које често не бисмо ни приметили, јер је светлост тешко допирала до подрумске собе његовог студентског станчића на Kосанчићевом венцу... Пиљим у његов рукопис, гледам наше тајне безобразне и смешне реченице и размишљам где нестају све те велике, страсне љубави које смо некад имали? Човека кад умре сахране да био имао место да они који га воле долазе да га се сете, а љубав нема споменике ни надгробне плоче, јер уништимо сва сећања на њу... А љубави кад умру, нестану неповратно и временом наше сећање на њих потпуно избледи... Он и ја смо се после срели свега неколико пута за тих двадесет пет година живота. Једном смо климнули главом и рекли здраво као што се каже познанику кога се једва сећаш и како године пролазе све те успомене развеје ветар заборава... И онда проклети дневник поново учини све то тако живим и јаким... Љубавници се, упркос свим заклетвама на љубав, додирима и тајнама, претворе у странце. То је најмучнији део свачије љубавне историје. Смрт љубави је тако чак болнија од смрти човека... Некад намерно заборављамо и цепамо фотографије да мање боли, а некад нове љубави и страсти просто развеју сва сећања и сентимент на прошлу љубав. Ако је веровати да постоје Акаши записи, верујем да постоје и забележене све наше распале љубави. Сваки додир, пољубац, уздах, шапат, кикот... Некад се велика љубав претвори у мржњу, а некад у равнодушност. Правимо се као да није ни постојала, да се није десила заглављени у своје нове животе и бриге... Понекад велика младалачка љубав буде описана у неком роману или филму, а заправо хиљаде и хиљаде љубави неповратно развеје ветар времена... Сећам се, питала сам једном баку где нестају бивше љубави? И она ми је рекла да се свака велика љубав подигне у небо и онда је развеје ветар и она се распрсне и настане семе љубави и од тог семена постаје цвеће... Видиш колико различитог цвећа има, нека љубав се претвори у поље белих рада, а нека у расцветане кактусе... И ја сам била мала и поверовала, јер ако је енергија неуништива, онда је и љубав... А цвеће је у својој чудесној лепоти одударало од суровости овог света. Оно је било чиста лепота и сећање на рај, зато ми је бакина теорија изгледала уверљиво... Од тад нисам више ни газила ни брала цвеће, веровала сам да су то остаци великих љубави које је ветар живота и млин времена развејао и посејао по свету... Зато заљубљени људи купују цвеће једно другом јер је то чиста есенција љубави...

ИСИДОРА БЈЕЛИЦА