ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (12): Готово сви су нагађали шта ће бити сутра, хоћемо ли избјећи рат | Херцег Телевизија Требиње

Колумне

ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (12): Готово сви су нагађали шта ће бити сутра, хоћемо ли избјећи рат

Извор: Искра | Фото: rs.sputniknews.com | Датум:07.08.2015.

Фото: rs.sputniknews.com

27. март 1994.

Разговор се претварао у кафанску галаму, у ону свађу коју Андрић назива „бујицом славенског ексцентризма у којој свако у разговору необично држи до узвишености свог карактера, и гдје сваког тренутка могу да експлодирају искре свирепе осјећајности“. Изгледало ми је, ипак, више од његовог доживљаја стварне неправде која је стигла тај град, за коју бисмо сви ми вољели да је могла да буде избјегнута, како Гребо читав рат трпи само да би могао да кињи познанике које среће по свијету, са високог моралног становишта патника да осуди и каже:

– А ти си, мангупе, положио! – и да уз то још неколико пута климне главом.

Не знам зашто, али је мени пред очима играо онај стари Гребо са којим би се могло разговарати  о узроцима рата. Било ми је досадно да слушам ту фразу о коју су се огребали многи друголигаши у својим професијама и за то хорско пјевање награђивани преласком у прву интелектуалну лигу новостворених народа. Није ишло. Подсјетио сам га на наш посљедњи разговор у стану његовог зета. Тамо смо се срели након једне тужне прославе. Посљедњи пут је група Сарајлија прослављала 29. новембар, дан државности друге Југославије. У кафићу „68“ на Цигланама, нашло се друштво које никако није пристајало на истину да Југославије више нема. Зоран Билан, Емир Аксамија, Халид Бешлић… Наишао је Гребо својим голфом па смо моја жена и ја отишли у стан његове сестре и зета Радета Јефтића, једног од мојих најбољих пријатеља. Често смо Раде и ја пили и разбијали заједно кафанске инвентаре цитирајући Хегела, Канта и Конфучија.

Тада је Гребо пажљиво слушао Мајину причу о покушају линча којем је за длаку измакла београдска новинарка Мирјана Бобић. Требало је да позната новинарка, у импровизованом студију сцене „Обала“, позоришта које смо направили на Академији сценских умјетности, интервјуише Шешеља. Претходног дана интервјуисан је Парага. Хрватски Шешељ. Међутим, са Шешељем није ишло. Дигао се народ у Сарајеву, вјерујем да су то били чланови СДА партије, свезали муслиманску са хрватском заставом и испред Народног позоришта направили демонстрације. Не да народ Шешељу да сиђе са Пала у Сарајево! Тек успут, крене узаврела маса да линчује једну даму, иначе од почетка окренуту против Милошевића и сличних имена која нису била препоручљива за спомињање у главном граду Босне и Херцеговине. Кажем ја тада Греби:

– Ако не може четник Шешељ у град, онда то исто мора да важи и за усташу Парагу!

– Не може Шешељ у град! – вели он.

– Шта ћемо са Парагом? – питам ја.

– Не може ни Парага!

– Парага је већ био, што га нико није зауставио?

– Не може Шешељ у Сарајево! – једнако понавља он.

Четири године касније у Мостару, родном граду Здравка Гребе, нане су говориле: „Боље са попом у кревет него са фратром у чаршију“ што рјечито казује како је савез скројен везивањем двају застава, касније, претворен у велики рат између Муслимана и Хрвата. Тек касније, када су се ови прописно поклали, Американци су направили Муслиманско-хрватску федерацију.

Те јесени у стану мога пријатеља Јефтића и његове жене, Здравкo Гребо и Маја започели су драматичан разговор. Гледао сам кроз прозор и видио  тужни новембарски пејзаж. Иза завјеса објешених по прозорима насеља Циглане, шкиљило је шкрто жућкасто свијетло, титрало на слабом струјном напону. Готово сви су нагађали шта ће бити сутра, хоћемо ли избјећи рат. Мени је од погледа на прозоре у новоградњама језа пролазила тијелом. А Здравко и Маја су већ увелико, рафалном паљбом, измјењивали вербалну ратну ватру… Маја је, наиме, у својој породици имала много страдалника у Другом рату. Мајин отац Мишо Мандић из височке махале одведен је у логор Јасеновац. Преживио је захваљујући чињеници да је послије осам мјесеци одведен у други логор. У Норвешку. Здравко је мислио да су, наравно, за све криви Срби, потпуно луд народ по његовом мишљењу и негирао је Мајину идеју страха од понављања историје. Те ноћи, поред погледа на комшијске прозоре, утисак о непоједеним Мрквиним ћевапима и мирис лука закуцали су у мртву тачку посљедњи покушај да се прослави 29. новембар, Дан републике,  Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

 

(наставиће се…)

Емир Кустурица

Категорија: Колумне

Шта Ви мислите о овоме?

НАПОМЕНА: Садржај објављених коментара не представља ставове Херцег РТВ већ само аутора коментара! Молимо читаоце да се суздрже од вријеђања, псовања и вулгарног изражавања!

Најчитаније у овој категорији: