Драга, дивна, вредна, осећајна Драгана Трипић није могла више у овој димензији и као многи осећајни и осетљиви, познати и непознати пре ње одлучила је да оде из тако суровог реалма. Разумем је.

Kо још није размишљао да се просто повуче под притисцима свих врста које човек доживи у овој димензији - а опет некако по правилу учимо свашта - од хемије до математике - правописа, биологије, а не уче нас најважније лекције, како преживети све ужасе овог реалма и што је најважније, како да нас не боле сви они досипачи соли на ране који своју бесвесност воле да просипају и још додатно убијају оне који су поверовали да спаса из канџи овог матриxа нема.

Зато је рад на самом себи важнији од свих школа и доктората - рад на својој свести, емотивној еманципацији и пре свега разумевање и иницијације о законима палог света, маје, матриxа, зовите га како год. Срамежљиво, иако то никад не радим јер знам како је токсично, прочитала сам неке коментаре испод вести да је позната новинарка, самохрана мајка себи одузела живот и искрено нисам се изненадила - знам колика је џунгла бесвесног и колико је интернет омогућио да се глас нељудскости далеко чује!

Има то као и све у дуалном свету своју сврху јер се тако празне потенцијали поларитета па уместо да коље и туче по комшилуку, носилац токсичних уверења потпуно заслепљен својим програмима дубоко у велу своје бесвести тражи место и жртву где би могао искалити и просути сва та своја уверења, незадовољства, мржњу, црнило, бол, незадовољство... критиковати, указивати, објашњавати било шта особама у тако тешким стањима бесвести је тек ирационално.

Овде више ни мртви нису поштеђени од њихове потребе да шире то што је у њима. Али тих неколико реченица које ћете срести испод било које објаве, али и испод свог прозора, у трамвају, на радном месту, подсећање су да је овладати вештином да нас не боли туђа несвесност и њени најбруталнији искази дисциплина због које ако се не савлада човек може да грца у сузама од јутра до сутра запитан зашто?

Ништа лично - несвесно се као вода излива где год може са тим што би та иста вода пре разумела поруке љубави него ове божанске искре заточене у љуштуре деструкције и неосвештености. Скоро као по правилу, а знам доста случајева, људи себи одузму живот јер капитулирају пред толиком навалом оног што они мисле да је људско зло - а заправо је мешавина паинбодија, наслеђених деструктивних ентитета, уверења, слепила и одсуства свесности која затвара пролаз светлости божанске љубави.

Зато није важно шта нас је снашло, а нема оног ког нешто није снашло, јер то су правила света дуалности, научити преживети толику бесвесност је питање формалног опстанка у сопственој освешћености - јер преко осећаја бола лако улазимо у осећање немоћи, туге, кривице, безнађа и само је питање да ли ћемо активирати неку аутоимуну болест, депресију или формално повући тај окидач!

Зато је учење како вратити моћ себи, како преживети изливе бесвесног цондитио сине qуа нон - тј. број један ако мислимо да се на овој тешкој и захтевној обуци љубави коју зовемо живот одржимо...

Од расправа и осуда нема ништа, сваки камен чује јаче бол душе од душе која је обмотана хиљадама велова таме бесвесног, али свака жртва душе која није издржала под притисцима јесте позив да схватимо да је то учење како преживети и заштити себе и оне које волимо од директних деструктивних испада дубоко несвесних а агресивних и жељних крви и повреда - најважнија лекција живота - посебно за оне хиперсензибилне - волим те, Гаго моја, и шаљем љубав кроз све реалме и светове.