Рођен је 1939. године у Дубровнику о Божићу који му име донесе, где је с родитељима оцем Милованом и мајком Саром, живио двије године. По доласку усташа на власт, 1941. године, породица се спашава одласком у Херцеговину уз помоћ пријатеља хрвата. Дјетињство је провео у селу Моско крај Требиња. Основну школу завршио је у Љубомиру, гимназију у Требињу, а студије филозофије у Београду. 

Радни вијек је провео у НИС Југопетролу, како је говорио „Точио бензин у канте и студирао Канта“, а са шездесет година, подстакнут Дучићевом поезијом, почео је да пише пјесме. Гостовао је широм бивше Југославије и у свијету. 

У браку са супругом Цмиљаном има два сина и кћерку, као и унучад. У Београду је живео од 1961. године. Упокојио се 21. октобра 2019. године у Београду и на вјечни починак се вратио својима у Херцеговину на Моско, свој центар свијета 25. октобра, на један од ведрих и лијепих дана његовог Михољског љета које је задњих деценија свог живота крстио у максиму: “Ја живим пишући, моје Михољско љето.“ И оно га је овог вјерог и топлог дана испратило са сунчаним Пасошем за небо. Одмах на почетку свог књижевног рада пјесмом под насловом „О чему пишем“ је омеђио свој опус.

Љубав-у мом племену/Христос-у мом имену/Од имена-у првом слову/Понос–у очевом благослову/ Љепоте–у мојој Херцеговини/Смирај-у мојој Ђедовини/ Аманет-потомству своме/ Слога-народу српскоме/Ламент-славним прецима/Молитве-српским свецима/ Углавном то-има и више/ Оловка у руци-срцем пише / „А знаће Бог-и даће Бог“.

Чаробно је овај, у познијим годинама на позорницу узлетјели пјесник и писац, ткао своје стихове. Да долазе из душе свједоче наступи широм Србије и Херцеговине, гдје су га под обавезно на саборовањима чекали, његовог баритона, гласних, чистих  и лијепе ријечи гладни, носталгични Херцеговци и сви други, којима је подједнако на лицима измамљивао и смијех и сузе. Пратећи га и другујући са њим, имао сам част да сате одћутим и слушам генерацијска надмудривања њега и Професора Миљана Сворцана која су врцала философским расправама, отаџбинском љубављу, епско-лирским надметањима, друштвеним дилемама, вјерским размеђима и дјечачким сјећањима на времена којима нијесу дали да им измакну, ма како она сурова била по њих и њихове животе. А ти животи су били толико повезани и садржајни да би и ћутање које је наилазило у неким мучним сјећањима и темама, витлало у ваздуху мисли које су збориле више од ријечи, праћене звуцима неких непостојећих небеских гусала. Два сиједа, лијепа и мудра господина, са дјечијим осмјесима и шармом плијенили су пажњу гдје год да су били скупа. Сјећам се једне анегдоте, када је жедни Божо у Београду Миљана позвао на пиће код „Три шешира“, а овај невољно упита имали за то разлог. “Имам“, каза Божо, “Смиљана ми је трудна“! „Па, какве то везе има са тобом“ врати му у дим Миљан и одоше уз смијех не пиће.

Божидар Божо М. Глоговац у Херцеговину, у Требиње је ницао нитокуда, као да је с неба падао. Настављао је разговор на прије неколико мјесеци незавршеној теми и по правилу доносио на оцјену нову књигу, које су у двадесет година од када је интензивно писао долазиле једна за другом. Од прве завјетне „Рађајте“, издате 2000. године у Београду, захваљујући којој, и порукама и вапају за потомство казаним  у њој, по чувењу а и њему упућеним, pођено је доста дјеце. Он је попут проповједника све своје пјесничке вечери почињао са пјемом „Рађајте Српкиње мајке!“ Рађајте забога/И не питајте како/Ако знате зашто.../

Након тога је бесједио, врцаво духовито и убојито. О чему год да је говорио, као и у разговорима са Миљаном, било је са сврхом, искричаво, потковано примјерима из живота и литературе, а на ползу народу Српском. Овај бунтовни студентски, београдски шездесет осмаш, био је етикетиран политички, али је философско богатство учинило да сачува бритки дух и подигне узорну породицу.

Својој дјеци овај умни пјесник и философ који је пјевао од крчмарице Новке, преко Косовке Ђевојке, Јована Дучића и Његоша, Косова, Максима Црнојевића и Бановић Страхиње, Крваве бајке, Билећког Ђордана Бруна-Пера Парежанина, Оца, Мајке Бабе вољеног друга Радомира Бегенишића –Шике, од и до своје супруге Смиље са чијим мирисом је отишао Богу на истину оставио је и пјесму Аманет: писану у Сан Франциску 2004. године. 

Радост у колу нашем великом/Играју све двоје и двоје/Два бора с витом јеликом/Мило ми што вас видим све троје... Кад се пред олтар буде стало/Нека вам Господ судбину пише/А и ви се потрудите мало/ Од троје нека вас буде више/.

„Пасош за небо“, књига коју му син Милован штампао на годину пред упокојење, садржи на седамстопедесет страна приче  о свему што су очи и добра душа Божидара М.Глоговца гледали и стимавали у његових осам деценија живота који је био богат и часан. То на послењем испраћају потврдише Херцеговци и многобројни пријатељи из Удружења Требињаца „Јован Дучић“ који у Београдском „Коларцу“ приредише комеморацију, његови вољени требињци доласком на испраћај пред Капелом у Подгливљу, и уз Херцеговце из свих градова Источне Херцеговине и бројних пријатеља из Србије и Црне Горе, који му су поклонише на опијелу у Моску, као вољеном, добром, умном и часном човјеку. Нека му Бог да царство небеско, које је заслужио.

                                                                                                             Зоран Гргуревић