Већина људи мисли о себи да су добри људи!

Зато се и троши толико времена на објашњавање и свађе јер док једни друге убедимо колико смо у праву и колико смо добри - прође живот.

Изузев психопата у природном рефлексу ега, осим код хиперсензибилних, је да одмах крену у реактивну акцију ега да се објашњава и "бори" за правду.

Наравно, што човек више ради на својој свести, он је аутоматски и свестан свог незнања, крхкости и ограничености своје перцепције па и моћи расуђивања. Али, авај, лавине осуда се сваки дан котрљају по интернету и у стварном животу управо из овог разлога.

Из побуде, из илузије да је наша дужност да реагујемо, да се боримо против неправде, несвесни да нисмо Бог - несвесни да имамо јако лимитиран спектар перцепције и когниције упадамо у ватру сукоба емотивне реактивности, где се махнито обрачунавамо с оним за шта верујемо да је неправда и то мање-више функционише као социолошки патерн па за шта се ко закачи - да л' ће да суди о политици, идеологији, нечијој промени пола, разводу, раскиду, изгледу, дупету Kим Kардашијан или о суштинским питањима космоса, није битно!

Слепоћа се брзо препозна, она претпоставља ватрени борбени став спреман на истребљење сваког другог јер, забога, "истина" је очигледна! Сиц!

И тако хиљадама година, спаљују се људи по трговима и друштвеним мрежама, суди се и просуђује страствено у дубоком уверењу о властитој непогрешивости! Kо је мера свемира - па ми, наравно!!!

Иако се налазимо у тренутку цивилизације која се буди и иде на виши ниво свести у којој многи постају свесни - не само крхкости својих рецептивних и когнитивних могућности, већ и одговорности за све манифестовано - као и чињенице да почињемо да препознајемо која то уверења нису "наша", него су нам "убачена" још у раном детињству, огроман део људи остаје у слепоћи своје душевне самодовољности и савршености детерминисаности својим лимитима.

Никада у историји нису очигледније постојале само две врсте душа: они који раде на себи и они - ништа ја ту не бих дирао, мењао бих свет, али не и себе! Све друге разлике постају минорне и смешне - једина суштинска и на први поглед видљива разлика је она која се тиче свести. То ко је колико познат, богат, вера, нација, секс, идеологија - све постаје редудантно.

Да ли мислиш из 3Д или 6Д образаца је једино битно... Само остаје питање када ће човечанство досећи ону критичну масу од седам одсто освешћених који сваки дан раде на свом "брвну" - који не суде у ватри, него се усуђују у љубави!

А то је толико очигледно - довољне су три-четири речи да дође до тог препознавања међу хорским гласовима бесних и жељних правде и гладних освете и оних који знају законе универзума и упорно смањују то своје брвно!

Најчешће се препознаје и по оној фамозној реченици: зашто да радим на себи? Са мном је све ОK, проблем је, наравно, у оном другом! - Шифра да ли мислимо из 3Д или 6Д је једина подела која де факто постоји међу људима... Најзад је постало јасно зашто су све побуне, револуције, покрети пропадали - све је узалуд, све је само питање свести и срца...

Исидора Бјелица