Има зграда које у неким градовима симболички надилазе епохе. Овај текст излази у бањалучким новинама, па је вјероватно најбоља илустрација - Бански двор. Бања Лука је била сједиште Врбаске бановине једва десетак година, прије непуног вијека, а опет неку симболичку суштину те зграде до дана данашњег чува управо то име.
 

Значај Дома младих на Скендерији за Сарајево није успоредив са значајем Банског двора за Бању Луку. Два скорашња случаја, међутим, један догађај, а један доживљај, да се позовем на ту школску дистинкцију, призвала су ми у сјећање духове Дома младих.

Догађај о којем говорим је силна фрка и паника коју у српским медијима прати објављивање аутобиографије Аце Лукаса. Готово је невјероватно шта се све рекло и написало на ту тему. Оно, ствар је потпуно бенигна. Аутобиографске и мемоарске књиге објављују широм свијета најразличитије могуће особе, неријетко и прави велики злочинци. Уосталом, не тако давно, и у Њемачкој и у многим земљама свијета, велики хит су били мемоари Алберта Шпера, једног од најближих Хитлерових сарадника, и то без икаквог сличног моралистичког цвиљења. И колико год да је Југославија била либералнија од осталих социјалистичких држава, и овдје су постојале забрањене књиге, постојали су порези на шунд, постојао је Конгрес културне акције, људи су хапшени због мањка слободе говора, па је та “носталгија за цензуром” у том смислу још мање схватљива. Или можда није; можда управо отуда и постоји, па угледни писци, факултетски професори и, чини се, будући САНУ академици јавно изјављују како приватне издавачке куће “нажалост” (дослован цитат) имају право да објављују шта хоће. Нажалост?! Зар је могуће да неко призива друштво у којем би приватна издавачка кућа морала тражити дозволу од некакве државне комисије да штампа књигу коју жели да штампа? Ако је судити по неким људима и медијима из креме српске јавности, међутим, срамота је и што Лукасову књигу штампа велика издавачка кућа и што се та књига рекламира и промовише, али тек је посебна срамота што се промовише баш у Позоришту на Теразијама, “храму културе”.  Као да је зграда позоришта на неки волшебан начин “уздигла” Лукасову књигу, док је та књига, у исто вријеме и на подједнако волшебан начин, позоришну зграду - унизила и понизила. Читам те глупости, све не вјерујући шта читам и све вријеме ме страшно подсјећају на нешто. И онда се сјетим: слична морална паника се дизала у Сарајеву прије петнаестак година послије најаве да ће Сека Алексић одржати концерт у Дому младих. Па се шовинистичка антисрпска агенда скривала иза завјесе елитизма: шта ће она у “храму урбане културе” гдје су некад свирали “Хаустор”, ЕКВ и “Леб и сол”?!

Антисрпски шовинизам

Живио сам тада у Сарајеву и писао о томе у тексту “Моја прва била си цензура”, а ових ме је дана пут нанио у Сарајево да се у том истом Дому младих први пут појавим као “извођач”, а не као публика. Било је то у склопу фестивала “Слобода народу”, гдје сам учествовао у дискусији о аутошовинизму. Било је занимљиво (кога занима, постоји и снимак негдје у беспућима интернета), а једна од ствари која се може извући као закључак дискусије је да независно од с(п)ретно или нес(п)ретно скованог појма “аутошовинизам”, засигурно постоји феномен кога бисмо могли назвати “србофобијом” или “антисрпским шовинизмом”.

Размишљајући о згодној илустрацији антисрпског шовинизма, пао ми је на памет омиљени саговорник разних београдских медија за теме из сфере регионалног помирења, журналиста и адвокат, господин Пећанин Сенад. Из неког разлога, писац памфлета из јануара 1993. године “Срби у Сарајеву: Између четника и себе” за који је Елис Бекташ с разлогом примијетио да је представљао цртање мете на челу свих Срба који су остали у Сарајеву, док је његов аутор “дарвиновска карика која недостаје” између Мустафе Бусулаџића и Мустафе Дрнишлића, сматра се фер и коректним “аналитичарем”. А он је прије близу тридесет година писао дословце овако: “Сарајевске Србе треба препустити, сада већ након девет мјесеци сигурно је, заслуженом терету колективне кривице. Народ који је добијао у рату, а губио у миру, како воли рећи њихов Добрица, сада ће први пут изгубити у рату а још више и у миру. Имаће времена, деценије и деценије, да се чуде зашто им сви, баш као шугавцима, опрезно прилазе. И то је довољно. Онај ко потцјењује тежину колективне кривице мора да никада није имао чир на дебелом месу. Од њега се не умире, али ти нигдје не да мира!”

Да не буде забуне, овдје Пећанин не говори о Србима на Палама, у Бањој Луци или Београду; говори о Србима који су остали у опкољеном Сарајеву. Једине асоцијације које му они призивају су шугавци и чир на гузици коју господин који у то доба није још био завршио правни факултет еуфемистично зове дебелим месом. Страх ме да и помислим шта је тада мислио о осталим Србима, кад су му они који су с њим дијелили свакодневицу били то што су му били.

Посљедњих недјеља и мјесеци, тај исти Пећанин ме, кажу ми, повремено помиње у својим твитерашким “наступима” зовући ме, по правилу, “Му'арем”. Овај Пећанинов апостроф, то вам је најкраћа могућа дефиниција антисрпског шовинизма. Зна он да Срби не знају да изговоре глас “х”, зна он да је за њих Мухарем увијек и свуда Му'арем.

И као и увијек код шовинистичких предрасуда, лично искуство не значи ништа. Никад и нигдје, ни усмено ни писмено, мене у Србији нико није звао Му'аремом. Знали су људи направити лапсус, рећи Мухамед или чак Мухамер, али Му'арем никада. Уосталом, ако ништа због Мухарема Первића, то је име у београдском јавном животу одавно одомаћено.

Му'арем

Ја бивам Му'арем само у фантазијама Пећанина и њему сличних, оних којима је било непријатно кад се у школи учило о Његошу, оних за које је тобожња бошњачка еквидистанца између Србије и Хрватске увијек у пракси означавала кроатофилију на рубу оргазмичног уживања што су ономад колективно називани “цвиећем”.

У доминантном наративу о распаду Југославије, српском национализму су испоручени сви рачуни који му припадају и још понеки поврх тога, док су остали национализми углавном отишли из балканске крчме с рукама у џеповима и без иједног рачуна. Појам “аутошовинизам” је само једно име за фрустрацију што такав расплет као праведан и исправан прихватају и неки који се сматрају или их други сматрају Србима.

Интензитет раста антисрпског шовинизма пропорционалан је страху од доласка властитих рачуна који, полако, али сигурно, стижу на наплату.