У Музеју Херцеговине у Требињу вечерас је представљена књига „Билећке Рудине у средњем вијеку“, историчара проф. др Радмила Пекића.

На основу налаза из архивске грађе, аутор оживљава средњи вијек билећког краја, бави се животом влашких катуна, именима насеља и њиховим постанком, миграцијама и везама са средњовјековним Дубровником, а такође и питањима политичко-економских, културолошких и вјерских прилика тога доба, међу којима је и спорно питање идентитета средњевјековних надгробних споменика.

„Натписи на стећцима у компарацији са дубровачком архивском грађом недвосмислено потврђују да је на овом подручју живјело православно становништво. Поред стећака, дубровачка архивска грађа помиње и попове из породица Предојевића, Мириловића, Малешеваца и других“, појашњава Пекић.

Он је казао да су Билећке Рудине, као и остала подручја средњовјековне Требињске области, карактеристичане по крамарима – превозницима, који су били главни носиоци трговине роба између Дубровника и балканске унутрашњости, средњовјековне Србије и Босне, а који су са својом робом стизали и до Софије и Леванта на истоку.

Пекић истиче да са позиције изучене и у књизи представљене архивске грађе досадашња сазнања о Билећким Рудинама нису више прихватљива.

Књига се, додаје аутор, вјероватно неће допасти многима, у првом реду књижевницима и етнолозима.

Он напомиње да у Билећи никада није постао никакав двор Павловића – обласних господара, да се у архивској грађи помиње као тек обично мјесто као и друга гдје је успостављана царина, те да је увјерење да је овакав двор постојао само посљедица материјалне погрешке у тумачењу Марка Вега, која се најпосле примила и одржавала у народу.

Овај је крај, додаје Пекић, био изузетно сиромашан, није имао ни знатнијих трговаца као подручја Гацка или Требиња, а наслањао се увијек на Дубровник.

„Још једна ствар неће се свидјети једном дијелу читалаца – а то је да су средњовјековни Рудињани, православно становништво са овога подручја, испред Турака бјежали ка Дубровнику и ка Стону. Тамо је било прибјежиште и уточиште, као што је током 18. вијека то била хајдучка Црна Гора. Дубровник је за ово подручје иначе био обећана земља, у коју се ишло од муке и сиротиње, куга и ратова, ступало у службу, радећи за становање и храну, само да би се преживјело. Један дио тог становништва  Дубровчани нису прихватали – јер је основни захтјев био да приме католичку вјеру…“, каже Пекић.

Редовни професор Филозофског факултета у Београду др Радивој Радић истакао је да је Пекић један од ријетких српских историчара који је и након посљедњег рата истраживао и одлично познаје дубровачку архивску грађу.

Укључивши и стећке, са новим тумачењима натписа, те турске изворе, Пекић је, каже он, написао научно засновану, веома добру и занимљиву књигу, која притом оповргава бројна вјеровања и претпоставке о овом крају, овјековјечена углавном из пера аматера који су се ослањали на народна казивања.

„На основу тих извора он је реконструисао живот средњовјековне Билеће и њене околине. Највише се бавио катунима, јер је сточарство била главна привредна грана у овом крају,  а затим и одливом становништва из залеђа у приморје, о чему је донио читав низ података о неколико стотина Билећана који су одлазили у Дубровник, неки чак стизали и у Италију, тамо се учили занатима и заснивали породице“, истакао је Радић.

Он је додао да је аутор и у тумачењу стећака свог краја дао значајан прилог академској дискусији о овом феномену нашег средњовјековља, која траје више од сто година и у којој је, подсјетио је Радић, било много политике и националних жеља.

„Пекић је показао да то нису никакви богумилски споменици, него споменици православне духовности“, истакао је Радић.

Билећани населили и опјеване Чавоглаве

Средњовјековно становништво билећког краја у миграцијама је стизало и насељавало и мјеста гдје бисмо их данас најмање очекивали…

„Архивска грађе из Задра потврђује нам да је дио средњовјековног становништва Рудина населио подручја данашње Далмације, прецизније шибенске Загоре, она села која су чак и опјевана у вези са посљедњим ратним дешавањима, попут Чавоглава и Мириловића. Управо су то средњовјековни Билећани, боље речено Рудињани“, истиче Пекић.